Srpska košarka – gde su nestali oni koji prave igru?

Miloš Teodosić

NIje tako davno bilo kada su se u reprezentaciji na poziciji koja se naziva ,,plejmejker”, gurali takvi majstori kakvi su bili Aleksandar Đorđević, Saša Obradović, a nešto ranije tek je povremeno uspevao da se u tim ugura jedan šampion Evrope Zoran Sretenović.

Kada bismo išli još dalje u prošlost srpske košarke, susreli bi se sa imenima kao što su Zoran Slavnić, Srećko Jarić, Goran Rakočević, Dragan Todorić, Željko Obradović, Rade Vukosavljević, Zoran Radović, Nebojša Zorkić, Dragan Arsić, Vladimir Androić i mnogi drugi. Možda bi trebalo spomenuti i Ljubodraga Simonovića koji nije bio plejmejker u klasičnom smislu, ali su mu neverovatne sposobnosti dozvoljavale da tada bude preteča igrača koji su na terenu mogli da rade sve pa i da se bave organizacijom igre.

Što je najbolje, autor ovog malog teksta je sve njih gledao uživo i izbliza, što ne izbliza ne može da se poredi sa gledanjem video snimaka.

NBA Draft – Dončić u Dalasu, Kokoškov i Feniks izabrali najboljeg

Pored ovih košarkaša koji su bili glavni igrači u svojim klubovima, pa i u reprezentaciji, ako ne u seniorskoj, onda u nekoj od mlađih kategorija , skoro da nije bilo tima u Srbiji, bez obzira na rang takmičenja koji na toj poziciji nije imao pravog majstora. To je jednostavno bilo nezamislivo. Svaki grad, svaki teren, svaka škola je imala lokalnu košarkašku legendu koja je sa loptom mogla sve, pored kojih su i oni lošiji postajali dobri.

Konkurencija za mesto plejmejkera je uvek bila najjača

Ko je u ono doba gledao mečeve drugih liga, ili čak onih takozvanih beton liga, seća se da se bez odličnog pleja na megdan nije ni izlazilo. I tu je konkurencija u Srbiji uvek bivala najjača, počev od treninga pa sve do utakmica na najvećim takmičenjima. Jer nije bilo lako izboriti se među ogromnom konkurencijom onižih igrača koji ,,jedu” loptu, a ima ih po nekoliko u timu.

Tako su se kalili oni najbolji. Tako su postajali čvršći, jači, otporniji i mudriji. Osim veštine u igri, razvijama je svest onoga koji na terenu drži stvari pod kontrolom, koji najbolje razume trenerove zamisli i najbolje ih prenosi saigračima i primenjuje u igri.

Serhio Ljulj – čovek koji ne mari kojom rukom daje trojke!

Neki od njih su bili i sjajni košgeteri, ali je to tek bila sporedna delatnost kada bi u ekipi nedostajalo pravih strelaca. Plejmejkeri su se tada stvarali uglavnom (mada je bilo i izuzetaka) radom sa najboljim trenerima i na basketu koji je bio neizostavni deo košarkaškog školovanja. To je možda ponajviše važilo za buduće organizatore igre.

Da li ih u Srbiji danas ima manje upravo zato što se sa mladim košarkašima drugačije radi? Zato što možda nedostaje slobodno vreme za basket koje je zamenjeno viškom treniranja i utakmica? Ovo nije mesto za detaljno seciranje stanja, ali je činjenica da ih zaista ima manje i da su postali prava ,,ugrožena vrsta”.

Šta kada se povuče Miloš Teodosić?

Kakva je perspektiva srpske reprezentativne košarke, (a o klupskoj da ne govorimo) kada prestane da igra Miloš Teodosić, čovek kome tako dobro pristaje epitet pripadnika ,,stare škole”, iako to generacijski nije? Neko bi rekao da sličan ili isti problem postoji i u drugim zemljama. Možda, ali druge zemlje nisu nikada imale Moku Slavnića ili Aleksandra Đorđevića, pa ni Željka Obradovića (ne u trenerskom smislu, tek je to besmisleno meriti) koji je kao igrač suzdržao svoj kvalitet i kao pravi plejmejker podredio sebe poboljšanju drugih u interesu tima.

Ovde se nalaze kvote za budućeg NBA šampiona!

Do pre par decenija bi se iza takvog košarkaša nazirao red plejmejkera spremnih da uskoče i zamene i to bez opadanja kvaliteta, ali je sada i uz svu dobru volju, teško videti i jednog, a kamoli više onih koji će da nastave na tom nivou. Teodosića je na šampiinatu Evrope menjao Jović, pomagao Micić, ali je razlika i više nego očita. Đorđević je od mlađih snaga pozivao Stefana Pena i Iliju Đokovića i to bi bilo otprilike sve. Partizan i Crvena Zvezda već duže vreme, tek sa povremenim prekidima, poziciju plejmejkera prepuštaju strancima što dodatno smanjuje mogućnosti da u toj ulozi sazri neki domaći talenat.

Da bi se do talenata došlo, neko bi najpre morao da ih prepozna i kroz sistematičan rad, opremi i izbrusi, jednom rečju dopusti da postanu ono za šta su ionako stvoreni. Teško je poverovati da je talenat za vođu na terenu nestao iz srpskog košarkaškog tkiva. Problem bi trebalo potražiti na nekoj drugoj strani, verovatno u načinu rada ili odnosu prema samim mladim košarkašima.

Bolji uslovi, ali rezultata nema

Nekada su im vreme posvećivali oni najbolji, da ne nabrajamo imena srpskih trenera koji su ostavili dubok trag, a radili su sa najmlađim kategorijama i u pravom smislu, stvarali igrače među kojima je najizrazitiji primer bio plejmejker. Nešto sada mora da je drugačije, jer je drugačiji rezultat. Naizgled, nikad nije bilo više klubova, liga, kampova, škola za trenere i stručni kadar, ali neke stvari očigledno ne štimaјu.

Monako i Le Man u odlučujućoj utakmici za šampiona Francuske

Kada ćemo opet dočekati Slavnićev koš iz punog reketa u momentu kada je bio leđima okrenut košu i to na Olimpijskim igrama? Da na terenu vidimo Kićanovičevu ,,senku” Dragana Todorića ili preteču Miloša Teodosića – Srećka Jarića? Mnoge druge nepoznate junake malih terena sa velikim znanjem košarke sa ne lošijim asistencijama od Teodosičevih?

Verovatno onda kada se završi trenutni ciklus i započne novi koji podrazumeva povratak na stare metode iz kakvih su i nastajali svi imenovani biseri srpske košarke.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime