Lekcija broj jedan Nataše Kovačević: Strah je samo u glavi!

Natasa Kovacevic-zvezda-reprezentacija srbije-intervju-kss
Nataša Kovačević i njena priča nikoga ne ostavljaju bez daha (FOTO: Starsport)

Čuveno Svetsko prvenstvo u Indijanopolisu donelo je zlatnu medalju našim košarkašima, nove heroje i uspeh koji će se prepričavati godinama kasnije.

Priču o Indijanopolisu znamo gotovo napamet, ali ovo nije priča o tome, iako se nekako prožima. Da li su čuveni Indijanopolis i Dejan Bodiroga uticali na razvoj jedne mlade košarkašice, Nataše Kovačević? Naravno da jesu, tako je zapravo sve i krenulo.

Danas je znamo kao jako hrabru devojku i nekoga ko je večita inspiracija mnogima, i starima i mladima, muškarcima ili ženama, sportistima ili „običnim“ ljudima.

Ali, njena ličnost razvijala se paralelno sa košarkaškom karijerom, koja je, nažalost, prerano završena. Ipak, Nataša ne bi bila Nataša da je nakon saobraćajne nesreće odustala.

Košarkaška karijera Nataše Kovačević

Već u juniorskim danima mogao se videti sjajan talenat, ali i naslutiti da je pravi borac, kako na terenu, tako i van njega. Počevši od tvrdoglavosti i odbijanja odbojke kao opcije.

– Iako potičem iz sportske porodice, uz majku i starijeg brata koji su se bavili košarkom, Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. godine je zapravo presudilo da ja počnem da se bavim košarkom. To je bio momenat kada sam se ja definitivno zaljubila u košarku i, iako je majka predlagala da počnem da treniram odbojku sa svojom najboljom drugaricom, povratka više nije bilo – kaže Nataša na samom početku.

nataša kovačević-crvena zvezda
Nataša Kovačević je ostavila neizbrisiv trag u Crvenoj zvezdi (FOTO: Privatna arhiva)

Sa samo 14 godina je Nataša prvi put obukla dres reprezentacije Srbije, i to sa starijom generacijom. Ređala su se prvenstva, beležili sjajni rezultati…

-Ispostavilo se vremenom da sam izuzetno talentovana i uspesi su polako počeli da se nižu. Prvi veliki uspeh je svakako bio poziv za reprezentaciju i moje prvo Evropsko prvenstvo sa 14 godina, ali moram da priznam da u tom periodu, pa ni kasnije nisam preterano razmisljala o svemu tome. Jednostavno sam uživala u igri koju volim bez opterećenja budućnosti i očekivanja – dodaje Nataša.

Zvuči tako jednostavno kada ona kaže, možda bismo taj recept mogli da primenimo i u mnogim drugim sferama života.

Ipak, shodno njenom talentu, rasle su i ambicije, pritisak i očekivanja, ali deluje da se Nataša sa ponosom nosila sa svim tim preprekama za jednu, praktično, devojčicu.

-Nastupanje u nacionalnom dresu je nešto sasvim posebno. Znam da zvuči kao kliše kada kažem da igranjem za reprezentaciju branite boje svoje zemlje, ali svako ko je oblačio taj dres zna o čemu govorim. Na tim utakmicama prosto dajete poslednji deo sebe. Period nastupanja za reprezentaciju pamtim kao vrlo zahtevan i prepun odricanja. Od 14. do 19. godine nisam imala ni jedno slobodno leto, sećam se da mi je teško padalo što ne mogu sa društvom na more – priseća se Nataša, pa dodaje:

– Fizički je bilo naporno odmah po završetku sezone odlaziti na pripreme, a dešavalo se da u toku leta imam i dva prvenstva. Ipak, kada radite nešto što zaista volite, ništa vam ne pada tako teško. Igrala sam bez opterećenja – utakmicu po utakmicu, seoznu po sezonu, prvenstvo po prvenstvo, davala sam svoj maksimum i sve je nekako išlo samo od sebe.

Osim reprezentacije, Nataša je nosila dresove „večitih rivala“ i još jednom svima pokazala da se uz profesionalnost i poštovanje, može pridobiti ljubav obe strane.

-Nastupala sam za Partizan dve sezone kada sam bila pionirka i za taj period me veže mnogo lepih uspomena. Tada sam sa 13 godina prvi put bila u sastavu na jednoj seniorskoj utakmici. Apsolutno nikada mi to nije predstavljalo problem. Kako meni, tako ni mojoj porodici koja je, naravno, zvezdaška, a posebno ne mojoj majci koja je osvojila Kup Šampiona Evrope 1979. u dresu Crvene Zvezde.

-U tom periodu Partizan je bio najbolja opcija za mene na čelu sa trenerom uz koga sam znala da mogu da napredujem. Vaspitavana sam tako da volim svoje i, naravno, poštujem tuđe, a i dan danas jedni od najboljih prijatelja su mi veliki partizanovci. Najzanimljiviji momenti su kad sednemo zajedno da gledamo derbi. Podele su, nažalost, uvek prisutne u našem društvu, a ljudi ne shvataju koliko toga zajedničkog zapravo imamo. Što se Zvezde i Partizana tiče, moj zaključak je jednostavan – iako nosimo ili volimo različite boje, ljubav prema košarci je ono što nas neraskidivo povezuje.

Nakon Crvene zvezde usledio je potpis za Đer 2013. godine, koji je doneo velike nade i snove, s obzirom na to da je Nataša sa samo 19 godina trebalo da zaigra u Evroligi. San mnogih košarkašica.

– Predstojalo mi je veoma naporno leto uz jedno Evropsko i jedno Svetsko prvenstvo. U inostrantvo je trebalo da idem ranijih godina, međutim moj stav, uz naravno podršku porodice, je bio da želim da završim prvo srednju školu. Obrazovanje je oduvek bilo broj jedan u našoj kući. Po završetku srednje škole znala sam da me čeka inostranstvo, a opcija je bilo raznih. Međutim, Đer se pokazao kao najbolja od svih.

-Nastupali su u najelitnijem takmičenju ali je trener bio osnovni razlog zbog koga sam izabrala baš Mađarsku. Bio je jedan od najboljih evropskih trenera i znalo se da je davao šansu mladim igračima, a ja sam želela da igram, napredujem i da se dokažem, pre svega. Nažalost, trener Đera, Akoš Fuzi, je poginuo u saobraćajnoj nesreći koja nam se dogodila tog septembra 2013. godine, ali sećanje na njega ostaje urezano svima nama koji smo imali priliku da ga upoznamo i sa njim saradjujemo.

ataša kovačević-crvena zvezda
Nataša Kovačević je nosila dres Crvene zvezde u dva navrata (FOTO: Privatna arhiva)

Saobraćajna nesreća i period oporavka

Samo nekoliko meseci kasnije usledila je i saobraćajna nesreća, možda nije Nova godina pravo vreme da se prisećamo tih detalja, ali sreća u nesreći uvek postoji.

Tako je Nataša iz velikog problema uspela da izvuče mnogo lepih stvari, kako za sebe, tako i za svoju okolinu. Slučajno ili ne, tek Nataša nam je svima pokazala šta znači želja za životom, a kasnije i košarkom.

-Nakon saobraćajne nesreće sam imala neverovatnu podršku javnosti. Taj talas pozitivne energije i snažne podrške sam osetila od momenta kad sam se probudila nakon operacije. Sve to mi je davalo veliki vetar u leđa i snagu da ne posustanem.

Naredne godine, Nataša je napravila još jedan veliki korak. Osnovala je fondaciju pod svojim imenom i uradila sve što je u njenoj moći da pomogne onima kojima je pomoć potrebna.

-Fondaciju sam osnovala par meseci nakon saobraćajne nesreće – u martu 2014. iz želje da sada ja pomognem nekome ko se nalazi u teškoj i, na prvi pogled, bezizlaznoj situaciji. Fondacija se, do nedavno, bavila isključivo sportistima kojima smo pomagali na zdravstvenom nivou. Uz zdravstveni fond kroz različite projekte se trudimo da podstičemo obrazovanje sportista i njihovo građenje i napredovanje ne samo na sportskim terenima.

Sada, Nataša i njen tim imaju nove planove.

-Pre par meseci osmislili smo novu misiju koja je sada jedna od glavnih ciljeva fondacije – pomoć deci do 14 godina pri nabavljanju aktivnih proteza. Nažalost, na našim prostorima postoji puno mladih sa različitim amputacijama izazvanih, uglavnom, rakom. Imala sam prilike da razgovaram sa nekim od njih i ta deca su istinski heroji, s obzirom na način na koji se bore i nose sa situacijom. To je nešto što je na mene ostavilo izuzetan utisak.

-Nažalost, nemaju svi mogućnost da kupe aktivne proteze koje omogućuju neometan rast i razvoj. Uz premijeru filma pokrenućemo akciju pod nazivom „Da svi skaču“ kada će biti objavljeni dalji detalji akcije, ali se nadam da ćemo uspeti da poboljsamo kvalitet života velikom broju dece – napominje Nataša.

O značaju svega što je uradila verovatno dovoljno govori i podrška košarkaške federacije Francuske, ali i utakmica koju je FIBA organizovala u njenu čast.

-Francuska federacija i FIBA su mi pružili podršku koju nikada neću moći da zaboravim. Nikad neću moći da se odužim za sve što su učinili za mene, ali se nadam da ću kroz dokumentarni film „Skok“ uspeti da, bar delom, izrazim jedan vid zahvalnosti. FIBA ’Legends Game’ koje je organizovana 2015. godine u toku Evropskog prvenstva za dame je događaj vredan pamćenja. On je na neki način označavao moj povratak na parket, a na utakmici su učestvovale najveće zvezde ženske i muške svetske košarke. Za mene je to predstavljalo ogromnu čast pre svega.

Šut preko legendarnog Garbahose je nešto što će se još dugo prepričavati. A, kako i ne bi? Možda nije bio kao onaj Teodosićev, ali ne mari.

-„Incident“ sa Garbahosom je definitivno obeležio tu utakmicu. Svi se sećaju Teodosićeve trojke protiv Španije, upravo preko Garbahose ,i koliko je lako i opušteno to izgledalo. Kada me je Garbahosa preuzeo u nekon napadu, naravno – ja sam htela da uradim to isto. Nisam računala ni na njegovu visinu, ni na raspon ruku i u trenutku kada sam krenula da šutnem – samo sam rekla „Okej, ipak ne“, na šta je on počeo da se smeje i samo se povukao korak unazad, kako bih neometano mogla da šutnem. Skoro svaki detalj te utakmice je nešto što ću pamtiti, uz veliku zahvalnost svima koji su došli i pružili mi podršku.

FIBA se nije tu zaustavila, na preporuku legendarnog Bore Stankovića, postala je Nataša i najmlađi ambasador FIBA, a to je, nravno, predstavljalo veliku čast.

-2014. godine FIBA me je proglasila za ambasadora za mlade i kako su godine odmicale, učestvovala sam u različitim projektima koje je FIBA organizovala. Za mene je to predstavlja jedno veliko iskustvo jer sam kroz te aktivnosti na neki način gradila sebe. Kada je trebalo da idem put Ekaterimburga na proglašenje u aprilu 2014. pre svega sam otišla na razogovor kod čuvenog Čika Bore.

nataša kovačević-games legends-fiba-nesreća
Nataša Kovačević je ponovo na parketu (FOTO: Guliver Images)

Kao što mi sada upijamo svaku Natašinu reč, tako je i ona čuvenog Bore.

-Ne treba da napominjem koliku čast sam imala da uopšte sedim i razgovaram sa čovekom koji je toliko toga uradio za srpsku, evropsku i svetsku košarku. Dao mi je puno važnih saveta, ali ono što najviše pamtim jeste njegov, pre svega, diplomatski pristup svakoj temi. Naučio me je da pri svakoj situaciji postoje dve strane medalje i da moramo da sagledamo obe kako bismo uopšte kreirali svoje mišljenje – seća se Nataša.

Možda je vrednije od svih priznanja i pohvala u stvari zvanični povratak na parket, kada je ponovo potpisala i zaigrala za Crvenu zvezdu.

Tada je pobedila sebe, a nama pokazala da ništa nije nemoguće. Može da zvuči kao fraza, a može i kao velika motivacija. Sami biramo.

-Povratak na parket je najdraži momenat što se moje sportske karijere tiče. Po prirodi sam vrlo tvrdoglava i bila sam srećna i ponosna što, pre svega, nisam dozvolila sudbini da mi završi karijeru već sam to uradila sama onda kada sam ja htela. Jeste to bio povratak kući na neki način. Čitava sezona je bila izvanredna, a uspeli smo i da osvojimo nacionalni Kup, što mi je predstavljalo posebno zadovoljstvo. Sećam se da nisam preterano razmišljala o reakcijama i mišljenjima ljudi kada sam odlučila da se vratim, već sam jednostavno želela da ispitam sopstvene granice. Ispostavilo se da je taj moj povratak motivisao i dao vetar u leđa drugim ljudima. Posebno mi je drago zbog toga.

Bilo je i tada loših momenata, poput one peticije da se Nataša ipak ne vrati na parket, ali volja, snaga i vera u ono što je ispravno je jače od bilo kakve peticije.

Nakon parketa, u Zvezdi se oprobala i kao predsednica kluba. I dalje je bio u pitanju isti sport, isti klub, isti ljudi, ali potpuno drugačiji posao i novi, veliki izazov.

Kao i iz svih prethodnih, Nataša je tako i iz ove epizode uspela da izvuče važne lekcije.

-Život posle sportske karijere je nešto što očekuje svakog sportistu. Taj prelaz ni za mene nije bio ni malo lak. Bio je to prelaz iz jednog sveta u drugi i to potpuno drugačiji. Sa ove tačke gledišta, ne bih ništa menjala, jer sam na toj poziciji naučila puno toga i što se tiče posla, ali i karaktera ljudi, donošenja odluka, ali i čvrstog stajanja uz njih nakon toga.

nataša kovačević-srbija-gruzija-crvena zvezda
Pravi prijatelji su uvek bili uz Natašu (FOTO: Starsport)

-Iako sam u tom momentu bila student sa 22 godine, zadovoljna sam sa onim što sam uradila na toj poziciji. Pored rezultata koje je klub postigao, najponosnija sam na akciju podizanja dresova legendama ženskog košarkaškog kluba Crvena zvezda. Bio je to način da se pokaže zahvalnost ženama koje su bukvalno svoj život podredile klubu, ali i da pokažemo mladim košarkašicama da treba da biraju prave uzore i idole. Dresovi stoje podignuti u hali i dan-danas.

Ono što možda nije bilo očekivano jeste knjiga, odnosno Natašina autobiografija. Ali, kada nabrojimo sve ovo, taj korak je u stvari potpuno logičan, zar ne?

-Autobiografiju sam napisala sa 22 godine što nikako nije dovoljno godina za takav jedan poduhvat. Taj projekat sam prihvatila jer sam knjigu pisala sa porodičnim prijateljem i izuzetnim sportskim novinarem Aleksandrom Miletićem. Knjiga sadrži jedan deo mog života, opisuje uspone i padove, kao i neke unutrašnje borbe koje sam vodila u teškim trenucima. Sa ove tačke gledišta, ali i ako se uzmu u obzir komentari i utisci čitalaca, knjiga sadrži pouke i lekcije koje sam naučila kroz čitavo svoje iskustvo do tada i ono mnogo važnije – uspešno smo ih preneli dalje na druge ljude.

Da li Nataša ima svoju omiljenu autobiografiju? Naravno da ima, a ima i posebnu preporuku.

-Ljubav prema knjigama sam nasledila od majke i baš autobiografije i biografije su njen omiljeni žanr. Što se biografija tiče, obožavam knjige koje piše Irving Stoun. Do sada omiljena biografija mi je definitivno ’Mesečina Pjera La Mira’ – biografija Kloda Debisija, uz biografiju Koko Šanel. A što se omiljenih autobiografija, tiče to su definitivno ’Sjećanja naprikosnovenog Meše Selimovića’. Mala preporuka za ove praznične dane je knjiga Markusa Zuzaka pod nazivom ’Kradljiva knjiga’ – necete se pokajati obećavam.

Dve fakultetske diplome sasvim dovoljno govore o Natašinoj svestranosti, ali i upornosti. Kao što smo već rekli, svakog sportistu čeka život i nakon karijere, pa možda je obrazovanje u tom momentu jedno od ključnih stvari.

-I brat i ja smo odrasli tako da se to nekako podrazumevalo i, iako možda u početku nisam marila niti bila svesna važnosti obrazovanja, sada mi je stav mojih roditelja potpuno jasan. Vrlo sam zahvalna što su me pravilno usmeravali iako to, s obzirom na moj karakter, nije bilo tako lako. Prošle godine sam završila sa Master studijama u Velikoj Britaniji na Nortambria univerzitetu i, iako čovek naravno uči čitavog života, napokon mogu da kažem da sam završila sa školovanjem – kaže Nataša i nastavlja:

-Smatram da školovanje nikako ne može da zameni iskustvo, ali je ono najbolja moguća priprema za ono što predstoji i tako je bilo u mom slučaju. Sada, kao neko ko vodi svoju fondaciju i ko je deo Košarkaškog saveza Srbije, definitivno primenjujem sve naučene lekcije ali i dalje učim nove stvari, napredujem i trudim se da i kroz svoju, sada poslovnu, karijeru zadržim sve one vrednosti naučene u svom porodičnom domu.

nataša kovačević-crvena zvezda-kosarkaski savez srbije
Nataša Kovačević se priključila brojnim akcijama (FOTO: Starsport)

Na početku razgovora, Nataša je istakla da je od samog početka imala veliku podršku javnosti. Ali, kada se uzme u obzir sve što radi za i sa mladim ljudima, da li je uopšte moguće da nema podršku?

Sećamo se priče da je Nataša jednom prilikom posetila devojčicu koja je imala sličan problem, te nije želela i moglada koristi štake.

Nažalost, to nije jedini primer, ali je svakako prilika da nam Nataša svima zada lekciju o ljudskosti i humanosti, zajedno sa dečicom koja se na ovaj ili onaj način bore sa velikim problemima.

-Posećivala sam raznu decu tokom ovih sada već sedam godina. Decu koja se suočavaju sa veoma teškim životnim problemima i verujte mi na reč kada kažem da uglavnom ona mene više motivišu i pomažu nego što je obrnuto. Način na koji se nose sa svojim problemima, način na koji ih prevazilaze je vredan svakog divljenja. Devojčica koja nije htela da stane na štake kada sam prvi put došla da je posetim je sada već odrasla i sada ona svojim primerom podstiče drugu decu. To je neki začarani krug koji će, nadam se, uvek postojati. Oni su pravi dokaz da se u životu sve prevaziđe uz pravi stav i način ramišljanja. Dokazuju da snaga uma zaista nema granice i da se čovek kroz život bori do poslednjeg atoma snage bez obzira na sve.

Lekcija Nataše Kovačević

Gledajući Natašinu priču iz godine u godinu, nameće se logičan zaključak, a to je da nema razloga za strah. Pa, da li je baš uvek tako? Ko nje očigledno jeste.

-Smatram da strah postoji samo u glavi i nigde više. Naravno, svi se mi bojimo nečeg i to je potpuno normalno, ali najbitnije je da ne dozvolimo da nas taj strah parališe i ograniči. Volim da prevazilazim svoje strahove i mislim da nema bolje formule od te. Kada se nečega bojite, prosto skupite snage i suočite se sa svojim problemom. Vrlo se brzo uvidi da je on mnogo manji nego što izgleda na prvi pogled.

Verovatno nijedan intervju ne bi mogao da dočara karijeru i život Nataše Kovačevć. Ali, možda dokumentarac može.

Dokumentarni film je odavno najavljen, ali je pandemija koronavirusa mnogo toga poremetila, pa i to.

-Premijera filma „Skok“ je bila planirana za 7. maj 2020. godine. Međutim, korona nam je nekako svima poremetila planove i pokazala je da život nekada jednostavno zna da bude potpuno nepredvidiv. Film je završen, međutim, još uvek ne znamo kada će biti prikazan. Zdravlje je na prvom mestu i definitivno je da premijeru nećemo organizovati sve dok se ne steknu sigurni uslovi za tako nešto.

-Film „Skok“ jeste priča o mom povratku na parket, o poteškoćama koje sam imala na tom putu i načinu na koji sam ih prevazilazila, ali ja smatram da je to pre svega jedna priča o prijateljstvu. Film je drugačiji od klasičnih dokumentarnih filmova, vrlo je dinamičan i iskreno se nadam da će gledaocima, na jedan zanimljiv način, prikazati čitavu tu jednu avanturu punu uspona i padova, ali i ljudi koji vraćaju veru u bolju budućnost.

Mi Nataši verujemo na reč i jedva čekamo da dokumentarac konačno izađe na videlo. A, čemu se to Nataša raduje u budućnosti i koliko je želja sa spiska ostalo za novu, 2021. godine?

-Ova godina je stopirala sve naše velike planove i želje tako da sam sve te ludosti sa spiska ostavila za sledeću, nadam se slobodniju 2021. Što se 2020. tiče, za mene, ona i nije bila tako loša. Prizemljila je sve moje sulude želje i podsetila me je da je suština života zapravo u malim stvarima. Imala sam više slobodnog vremena koje sam provodila sa porodicom, čak se dešavalo da se uselim ponovo kod roditelja, u svoju staru sobu, na par dana, i to me je nekako vratilo u detinjstvo.

-S obzirom da sam ranije u kuhinji pravila isključivo požar sada sam naučila da se pomalo snalazim i u tom delu kuće. Više sam čitala, odgledala sam sve filmove koje sam planirala godinama, a nikako nisam stizala da ih pogledam. Jedino što mi je zapravo nedostajalo i što mi posebno nedostaje kada stignu Božićni praznici jeste moj brat koji trenutno živi i radi kao diplomata u Berlinu.

-U 2021. godini pre svega želim da sačuvamo skromnost kojom nas je protekla godina naučila, da nastavimo da cenimo male stvari i da, naravno, zdravlja, sreće i ljubavi nikako ne nedostaje – zaključila je Nataša.

Pa, poslušajmo je.

OBAVEZNO POGLEDAJTE: Zanimljivosti o košarci KOJE NISTE ZNALI | Meridian Sport TV

 
 

1 KOMENTAR

  1. Svaka joj cast na upornosti i borbi, nakon teske saobracajne nesrece.. Vidi se da je puna zivota i da sve gleda sa pozitivne strane. Takvih osoba kao ona ima jako malo.. Zato kapa dole

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime