Najluđe evropsko rivalstvo 21. veka dobija novo poglavlje: Ronaldinjo, Ovrebo, Di Mateo i ostala čuda Čelsija i Barselone

Inijesta Barselona
LONDON, ENGLAND - MAY 06: Andres Iniesta (R) of Barcelona celebrates scoring in the final minutes during the UEFA Champions League Semi Final Second Leg match between Chelsea and Barcelona at Stamford Bridge on May 6, 2009 in London, England. (Photo by Jamie McDonald/Getty Images)

Odakle početi? Od sjajnih golova ili prelepih poteza? Od kontroverzi ili herojskih podviga? Ovaj dvomeč donosio je sve i nikada nije razočarao. Kada su oni stajali jedni naspram drugih, jedino ste mogli da budete sigurni da neće biti dosadno.

Čelsiju se nikada nije dopadala Barselona. Ni Barseloni se nije dopadao Čelsi. Bili su suprotni jedni drugima. Strani i odbojni. Plavci su bili novi za stolom evropske elite, naprasiti i bučni, željni dokazivanja.

Nije ih zanimalo ko je sa druge strane, da li neki bogati plemić naviknut na sve evropske počasti ili neki novi klinac u kraju, kao što je to bio Porto. Bilo je samo važno zaslužiti poštovanje i pokazati pripadnost. Kako god, sredstva nisu bila bitna.

Tu maksimu usadio je novi trener, tek pristigao sa zapadnih Pirineja. Evropski šampion i samoproklamovani Specijalni, Žoze Murinjo. Doveden da promeni istoriju kluba jednom za svagda, šokantni osvajač Lige šampiona sa pomenutim Portom, želeo je da Čelsi postane favorit, nikako autsajder. Iako i sam potekao iz autsajderske pozadine, bez velike igračke karijere, Murinjo je to koristio u svoju korist.

Čelsi Barselona
LONDON – MARCH 8: John Terry of Chelsea scores their fourth goal during the UEFA Champions League, first knockout round, second leg match between Chelsea and Barcelona at Stamford Bridge on March 8, 2005 in London, England. (Photo by Ben Radford/Getty Images)

Čelsi Klaudija Ranijerija i Čelsi Žozea Murinja razlikovao se u karakteru i odlučnosti, bespoštednoj borbi za svaki pehar i svaku titulu. Samo je „broj jedan“ bio važan. I sredstva zaista nisu bila važna. Milioni Romana Abramoviča, igrarije u salama za konferencije za medije i podbadanja protivnika pre važnih mečeva postali su svakodnevnica.

Prvi spektakl od mnogih

A Murinjo kao Murinjo, nije mogao da podnese hvalospeve koje bi drugi dobijali. Sve te velike reči i sva ta svetla morala su da budu usmerena ka njemu i njegovim igračima. Jer oni su uvek bili najveći, makar u njegovim očima. Svet, međutim, nije baš tako gledao na stvari. Njima je bila zanimljivija lepršavost Ronaldinja, briljantnost Deka i Ćavija, nepokolebljivost Samjuela Etoa.

I to je Žozeu smetalo. Naročito od onog trenutka kada je žreb pre tačno 13 godina – kao i ove godine – spojio Čelsi i Barselonu.

Teško je odrediti tačan momenat kada je ovaj rivalitet postao tako velik. Možda je to bilo baš u čuvenoj sezoni 2004/05 i tom još čuvenijem dvomeču osmine finala Lige šampiona. Čelsi je iz Katalonije stigao sa golom zaostatka, poražen 2:1, ali ih to nije omelo da pokažu zašto su želeli da sede među elitom Starog kontinenta.

U 19. minutu meča semafor je pokazivao 3:0 za domaće, a Stamford Bridž je podrhtavao kao nikada pre. Barselona je bila razbijena. Damijen Daf i Mateja Kežman su probijali njihove redove prodorima po bokovima, a Eidur Gudjonsen i Frenk Lampard su završavali akcije. Posle svakog novog pogotka, engleski komentatori bili su u sve većem šoku.

Da li je moćna Barselona već pala? Da li Plavci zaista ulaze u probrano društvo? No, klecala je Barsa te večeri u Londonu, ali se u meč vratila i zastrašila Bridž. Ronaldinjova „dva komada“ – od kojih se onaj drugi, špicom kopačke, i dan današnji prepričava sa istom dozom neverice – dovela su Katalonce u položaj da izbore plasman dalje.

Ipak, Džon Teri je u smiraj meča kapitenski skočio i vinuo Čelsi ka četvrtfinalu pogotkom glavom. Barselona je pala, Murinjo je dobio svoju borbu prepunu tenzije i obrta.

Osveta je uvek dobrodošla

Bila je to samo prva od brojnih epizoda. Tačno deset ih je bilo do sada u 21. veku. Naredne sezone Barsa je dobila svoju osvetu, hladno posluženu. Prvi njen deo bio je uručen na blatnjavom terenu u Londonu, namerno unakaženom da bi se lepršavi potezi gostiju lepili za podlogu, umesto da iznad nje lelujaju.

Tada je golobradi Lionel Mesi imao svoj šou pred publikom zbunjenom njegovim očaravajućim potezima. Tada je i Asijer Del Orno imao svoj, kada je brutalno startovao nad mladim Argentincem, a potom se pravio mrtav na podlozi – ne travi – Stamford Bridža. Crveni karton nije izbegao, kao što ni Čelsi nije mogao poraz, uručen pogotkom Etoa u završnici meča.

Remi u revanšu je značio da su timovi – bar za sada – bili kvit. Katalonci su na kraju stigli sve do Pariza i titule prvaka Evrope, a već u jesen iste godine je usledio dvomeč u grupnoj fazi.

Mesi Čelsi Barselona
LONDON – FEBRUARY 22: Asier Del Horno of Chelsea (R) brings down Lionel Messi of Barcelona and is sent off during the UEFA Champions League Round of 16, First Leg match between Chelsea and Barcelona at Stamford Bridge on February 22, 2006 in London, England. (Photo by Mike Hewitt/Getty Images)

Tada je izostala napetost, pošto su oba tima znala da su među dva najbolja u grupi. Čelsi je u Londonu slavio, Barsa na Nou Kampu remizirala. Bio je to više podsetnik Plavaca da im nisu zaboravili poraz na svom terenu, nešto što je Murinjo naročito voleo da izbegne.

Penali, Ovrebo i dve golčine

A onda se na nove okršaje čekalo sve do proleća 2009. godine. Murinjo je već odavno napustio klupu Čelsija, a u Barseloni su duvali neki novi vetrovi. Na krilima osvojenog Evropskog prvenstva 2008., španski igrači Blaugrane su zajedno sa novim trenerom-početnikom jurišali ka završnoj predstavi Lige šampiona u Rimu.

Međutim, put do Italije je vodio zaobilaznim putem, preko Londona. Ponovo Čelsi, ponovo spektakl.

U Barseloni je i ovaj put bilo manje zanimljivo. Nijedan gol nije viđen na Nou Kampu, pa je revanš morao sve da odluči. I kakav je to samo revanš bio! Haotičan i briljantan, uzbudljiv i nervozan, jednostavno meč za pamćenje.

Sve oko tog susreta bilo je za pamćenje. Prvo je Mikael Esijen levicom iz voleja zakucao loptu pod prečku gola Valdesa, poslavši navijače u delirijum. Gol kakav se retko viđa već je na startu meča nagovestio potpuno ludilo. I ono je usledilo u svojoj najkompletnijoj formi.

Čelsi je bar tri puta tražio penal, što zbog faulova nad Drogbom i Nikolasom Anjelkom, što zbog igranja rukom Đerara Pikea. U nekoliko navrata je jurnjava ka glavnom sudiji, danas čuvenom Tomu Heningu Ovrebu, bila opravdana, u nekoliko baš i ne. Ostaće urezana slika Mihaela Balaka kako urla na uvo Norvežanina, ali ovaj ostaje hladan na sve.

Erik Abidal je dobio direktan crveni karton, Drogba je protraćio situaciju jedan na jedan, a vrhunac je dostignut kada ima najveću snagu – u nadoknadi vremena.

Žoze Bosingva jednu loptu nije uspeo da ispuca iz kaznenog prostora Čelsija, Mesi dolazi do nje i šalje je ka Andresu Inijesti. Bum! I tek tako je kraj. Gotovo. Čelsi je u tom treptaju oka ostao bez novog finala Lige šampiona. Špančeva bomba je završila u rašljama Čehovog gola, a Barselona u avionu za Rim.

Tamo su se ponovo popeli na krov Evrope, i učiniće isto dve godine kasnije na Vembliju. U međuvremenu, rane Plavaca će nedovoljno brzo zarastati.

Frenk Lampard Čelsi
LONDON, ENGLAND – MAY 06: Frank Lampard of Chelsea reacts during the UEFA Champions League Semi Final Second Leg match between Chelsea and Barcelona at Stamford Bridge on May 6, 2009 in London, England. (Photo by Clive Rose/Getty Images)

Biće potrebne godine da se shvati taj poraz, ali i neki prethodni. Finale Lige šampiona 2008. ostalo je naročito bolno, polufinala 2005. i 2007. i ispadanja od Liverpula takođe su bila nesrećna i teška.

Konačni revanš i kraj sanjarenjima

I sve će to jednog dana doći na naplatu, u proleće 2012. godine. Herojskih 180 minuta polufinalnog dvomeča označiće ne samo kraj čekanjima i nadanjima – jer Čelsi će potom i osvojiti toliko željeni „ušati“ pehar pobedom nad Bajern Minhenom – ali i kraj jedne ere.

Biće to razoran udarac namenjen Pepu Gvardiolu koji će samo nekoliko nedelja kasnije završiti svoju odiseju u Barseloni. Ona je, u neku ruku, promenila fudbal. Sigurno ne bi bila toliko sjajna i obasuta zlatom da nije bilo Inijestinog gola u nadoknadi vremena, ali još sigurnije je da je karma bar donekle umešala svoje prste.

Čelsi više nije mogao samo da „daje“ (odnosno gubi). Bilo je vreme da im se nešto vrati. Previše su puta bili nadomak najvećeg sna, i previše ih je puta zaustavljala Blaugrana.

Bili su predvođeni Robertom Di Mateom, tim Italijanom koji se zadesio kao čuvar klupe Plavaca dok se neko drugi ne pojavi da preuzme kormilo. I on je izveo nešto nezamislivo. Srušio je Barselonu Pepa Gvardiole, tim za koji su mnogi smatrali i smatraju da je jedan od najboljih u istoriji fudbala.

Zato je ovaj konačni revanš bio još slađi. U Londonu su slavili 1:0 iz jedinog udarca u okvir gola gostiju, da bi u revanšu potvrdili da to nije bilo slučajno. Još jedan haotičan meč – retko koji tim je od Barselone umeo da tako napravi grupu igrača koja najednom ne ume da se brani, i grupu koja olako gubi lopte na ključnim delovima terena – iznedrio je golove i dramu.

Barsa je imala 2:0 i igrača više posle 43 minuta. Kao da su već bili na poluvremenu, na samo 45 minuta od finala i borbe da postanu prvi tim koji će odbraniti titulu prvaka Evrope posle skoro 20 godina.

No, od toga nije bilo ništa. Takav uspeh ostvariće Real Madrid pet godina kasnije, a Čelsi će odigrati ostatak meča za anale. Ramires je u nadoknadi prvog poluvremena smanjio na 2:1, da bi kontranapadi u nastavku sekli pravo kroz odbranu domaćina. Svaka kontra bila je opasnija od prethodne, naslućivalo se ono što više niko od navijača Čelsija nije smeo da sanja.

Previše su puta bili povređeni da bi sebi priuštili takav luksuz. Ali desilo se. Fernando Tores u 92. minutu postiže gol i vodi Čelsi u Minhen. Tamo, Di Mateo i njegovi hrabri momci konačno upisuju ime svog kluba na „ušati“ trofej.

Od tada je prošlo pet i po godina, skoro šest u trenutku kada igrači Čelsija i Barselone budu izašli na teren Stamford Bridža. Teško da će tamo biti kaljuga, neće biti ni Ovreba ni Del Orna. Murinjo će za to vreme voditi neke druge bitke, u nekom drugom taboru.

Nostalgija će se možda ušunjati svima onima koji su toliko emotivnih rolerkostera prešli gledajući njihove međusobne duele. Sasvim sigurno, taj dvomeč će izroditi neke nove heroje.

Jer ovo je najveće evropsko rivalstvo 21. veka.


Ovaj tekst je napisan 11. decembra 2017. godine, nakon žreba za osminu finala Lige šampiona.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime