Ruski “jači” od engleskog, siromašni Srbi i skidanje do gaća u Tel Avivu 

Put i boravak u Tel Avivu trajali su nepuna dva dana, ali je i više od toga bilo potrebno da se utisci slegnu. 

Kao što ste već navikli, ekspedicija Meridian sporta je bila deo gostovanja Crvene zvezde Meridianbet, ovog puta Makabiju u Tel Avivu. 

Crveno-beli su ostvarili možda i najveću pobedu u sezoni slavivši na terenu na kojem je to uspela dosad da uradi samo Barselona. 

Bilo je uspona i padova, “prokockano” je +16 i ušlo se u sada već za Zvezdu standardnu neizvesnu završnicu, a i samu utakmicu je imalo šta da obeleži. 

O tome ste, doduše, mogli da čitate u tekstu kolege Nikole Huseina, a ja ću se baviti nekim, da kažemo, spoljnim faktorima. 

Avionski let od Beograda do Tel Aviva traje oko tri sata, taman dovoljno da zaspite, ali se ne naspavate. 

Tel Aviv kao grad je definitivno “najluđi” u kojem sam ikada bio. Haos je svuda oko vas, baš kao i polu srušene zgrade i objekti. Usput se nađe i poneka velelepna zgrada, ali čim se sledeći put okrenete vratite se u realnost. 

Prva čudna situacija dogodila nam se po prvom ulasku u taksi, koji neće da vam stane samo ako ste ga pozvali pokretom rukom, iako je prazan i na “šoferki” bukvalno piše da tako treba da ga dozovete. 

Pogledi koje smo dobili od strane taksista koji su nas odmeravali dok su prolazili pored nas na ulici mogu se porediti samo sa nečime o čemu nije baš najbolje pisati u ovom tekstu… 

Elem, uspeli smo da uđemo u taksi, krenuli u konverzaciju na engleskom, a odgovor je bio jasan: “Govoriš po ruski?”. 

PROČITAJTE JOŠ Crvena zvezda Meridianbet na skeneru: Pobeda sezone u Tel Avivu, nada za TOP 8 postoji!

Engleski slabašan, ruski tečan – i to ne samo kod ovog taksiste, već kod dobrog dela ljudi sa kojima smo imali susret tokom dvodnevnog boravka u Izraelu. Štaviše, razni znakovi sa uputstvima su ispisani na maternjem i ruskom jeziku, bez pomena engleskog. 

Nije to slučaj u celom Tel Avivu, naravno, ali je broj Rusa svakako veliki i možete ih sresti na praktično svakom koraku. 

Ono što takođe možete sresti su ruševine. Praktično na svakom koraku u Tel Avivu videćete opskurne zgrade, prljave ulice, hotele, restorane, kuće… Pa čak i u centru grada ili barem onome što se može nazvati centar. 

Međutim, tu je i stari deo grada pod imenom Jafo (piše se “Jaffa”), gde se nalazi, najbolje objašnjeno, sve i svašta. Tu su crkve, tu je predivan pogled, tu su buvljak, pijaca, kafići, prodavnice… 

Jedan prolazak buvljakom u Jafou (Jafi, Jafu, kako vam je draže) ostaviće vas bez teksta. Ako pogledate severno moći ćete da kupite tepihe, okret nalevo doneće vam raznoraznu starudiju kakvu ne možete da zamislite da neko uopšte prodaje, a kada napravite svih 360 stepeni videćete praktično sve što duša može da vam zamisli. 

Možete da popijete i pojedete, a magnete i slične suvenire možete da kupite samo ako se potrudite, što smo mi, naravno, uradili. 

“Odakle ste vi?”, upitao je tamošnji prodavac ljude koji su bili sa nama u prostoriji. 

“Mi smo iz Amerike“, odgovorili su mu, na šta je on dobacio, “Aha, znači vi ste bogati!”. 

Nasmejali su se Amerikanci, ništa uzeli nisu, pa su brzo napustili objekat, a onda je isto pitanje došlo i do nas. 

“Mi smo iz Srbije, mi smo siromašni“, pokušao sam da ga preduhitrim, a od svega sam dobio surov odgovor… 

“Znam, znam!”, kratak i jasan je bio prodavac, koji je na kraju od nas dvojice zaradio 90 Šekela, što mu dođe nešto manje od 30 evra. Ne pitajte… 

PROČITAJTE JOŠ Iz drugog ugla: Zvezdina pobeda sezone u Tel Avivu kroz “oči” Meridian sporta (VIDEO)

Ako vas zanimaju cene u drugom najvećem izraelskom gradu i, ne daj Bože, od toga zavisi da li ćete se nekada odlučiti za ovaj put, onda bolje da to pitanje ne postavite. 

Sve je skupo. Sve. 

Primera radi, obrok u restoranu ne baš visokog ranga (u kojem smo morali da sedimo u jaknama jer je bilo hladno) koštao je 80 evra za tri burgera, dva piva i jedan sok. 10 hiljada dinara za tri burgera, dva piva i jedan sok. 

“Preživeli” smo turistički deo putovanja, otišli na utakmicu, videli šta smo videli, a onda se zaputili ka aerodromu – direktno iz “Menore”. 

Pred utakmicu smo dobili zanimljivu informaciju da je ekspedicija Barselone, jedine ekipe koja je u tom trenutku slavila u “Menori” u Evroligi ove sezone, imala neprijatnost posle pobede jer im je aerodrom zatvoren ispred nosa. 

Iz tog razloga morali smo da žurimo na aerodrom kako slučajno ne bismo zakasnili na let, pogotovo s obzirom da se zbog dramatične završnice utakmica odužila, pa smo i izjave igrača – Petruševa i Mitrovića – uzimali dok smo čekali ček-in. 

A, pre ček-ina… Bezbednosna provera, odnosno takozvani security check. 

Gospođice iz bezbednosnog tima aerodroma u Tel Avivu uzele su svima od putnika za Beograd pasoše i krenule da postavljaju pitanja – šta ste radili u Tel Avivu, da li vam je neko dao nešto da ponesete, da li ste nešto kupovali, da li je kofer sve vreme bio uz vas tokom boravka, kako vam se zovu roditelji… 

Ja sam manje-više rutinski prošao ovaj deo, ali je kolega Nikola Husein iz nepoznatih razloga dobio još po neko pitanje… I tu je sve otišlo dođavola. 

Da bi se zbrka nastala delom i zbog slabijeg razumevanja na engleskom jeziku lakše razrešila, vratio sam se na security check kako bih pomogao, a ljubazni radnici aerodroma su me za to nagradili ponovnim proverama koje sam prethodno već prošao. 

Uspeli smo nekako da prođemo ovaj deo, uz još dve devojke koje su imale istu neprijatnost, a onda smo došli do svim avionskim putnicima dobro poznatog dela, onog kada na kontrolu stavljate ručni prtljag i skidate jakne, satove, novčanike, kaiševe… 

“Ne, ne, vi ne tamo, nego ovde pored”, rekla nam je još jedna ljubazna radnica aerodroma u Tel Avivu i poslala nas na proveru koja na prvi pogled deluje identično kao i ostale, ali u stvari nije. 

Pregledali su nam sve – od nesesera, preko mikrofona, laptopova i ostale opreme za rad, do kesa sa prljavim stvarima. I tu nije bio kraj, naravno. Usledila je intimna provera u sobici. 

Ja u gaćama, dečko koji ima ne baš zavidan posao u rukavicama. Dalje vam neću prepričavati, ali nije bilo nekih ogromnih neprijatnosti. 

Što je najbitnije, na avion smo stigli. Ove provere jesu bile bespotrebne i na kraju, logično, ništa nije pronađeno, ali barem nije bilo šanse da avion odleti bez nas, s obzirom da je radno vreme (do 1 ujutru) aerodroma produženo kako bi se za Beograd poletelo kada se završi sa bezbednosnim proverama. 

Rizikujući da ispadnem princeza na zrnu graška – na sledeće putovanje u Izrael, ukoliko ga ikada bude, ići će neko drugi.