Rajko Toroman, dobro poznato ime starijim ljubiteljima košarke, koji slovi za najboljeg trenera u istoriji filipinskog nacionalnog tima, nedavno se vratio u Manilu kako bi preuzeo ulogu savetnika u dve ekipe, jedan je u koledž šampionatu, druga u nacionalnom prvenstvu. Ne smeta mu život u gradu od 17 miliona stanovnika koji je konstantno obavijen vlagom, a koji se guši u ogromnoj količini saobraćaja. Drago mu je što je aktuelno Svetsko prvenstvo baš ovde, još draže što su Filipinci već na startu pokazali veliko gostoprimstvo, ali i organizaciju. Mada nije ni imao sumnje u to.
“Znao sam da će šampionat biti dobro organizovan. Filipinci su veoma dobri u svemu što rade. Jako su edukovani, svi znaju engleski, za razliku od Kine. Začudili su me sitni problemi u organinzaciji, pošto znam koliko su predani i koliko zalaze u detalje. Naravno, ne možete da ih krivite za transport, s na to obzirom da imaju veliku koncentraciju vozila. Ukratko, sve je na svetskom nivou, kako i dolikuje ovakvom takmičenju”, kaže za Meridian sport Toroman, koji je ogroman trenerski trag ostavio i u Kini i u Jordanu.
U prva dva kola grupne faze viđena su iznenađenja…
„Gledao sam Crnogorce, Amerikance, Jordance koje sam trenirao… Neverovatno izenađenje je rana eliminacija Francuza, Italijani su na ivici eliminacije. Filipini nisu pobedili nijednu utakmicu što me je jako iznenadilo. Mislio sam da će napraviti neki veći uspeh na domaćem terenu, ali pritisak je učino svoje. Imaju i dalje šanse, ali teško da će dobiti Italijane kojima isto gori pod nogama.“
Šampionat se zahuktava…
„Očekujem sve bolje utakmice, ali vidi se razlika između azijskih, afričkih i evropskih zemalja. Gotovo svi evropski timovi su pokazali odličnu igru, sem Francuza. Tu su Brazil, Australija, Nemačka, Kanada. Najveće iznenađenje je definitivno pobeda Japana nad Finskom.“
Srbija je najkraćim putem obezbedila prolaz u narednu fazu. Na premijeri je lako savladala Kinu koju sa klupe predvodi Aleksandar Đorđević, dok je manje-više rutinski odradila posao sa Portorikom.
„Nisam ispratio utakmicu protiv Kineza, ali sam pretpostavio da ćemo ih lako dobiti. Radio sam u Kini dve godine, pa vrlo dobro znam da je to najteži selektorski posao koji postoji. Rekao sam pre utakmice da nemaju šanse. Teško da Saša za tri meseca može da učini nešto značajnije sa njihovim košarkaškim karakterom, znanjem, shvatanjima, taktikom… Ponavljam, radio sam tamo dve godine. Najteži posao na kugli zemljskoj. Pokušavaju da način treniranja olimpijskih šampiona prenesu na njihov tim. Ogroman rad, ogroman broj treninga, ali kroz individualni način treniranja, što ne polazi u timskom sportu i ne može da se radi ako nije u sklopu sa formom.“
Velika razlika u treniranju postoji i u pripremama za takmičenje. Kineski igrači, da bi igrali u CBA (kineskoj ligi) moraju da prođu određena testiranja.
„Rade testiranja svega mogućeg. Šutersko testiranje, kamikaze… Ako to ne prođeš, ne možeš da igraš CBA. Igrači se tamo spremaju više za to testiranje nego za samo ligu. U pripremnom periodu oni samo trče dužine! Pretrenirani su, što je osnovni problem. Ja sam svojevremeno govorio jednom menadžeru da mogu da ostanem u hali 11 sati, ali ne ako to ne donosi rezultat… Nemaju tu strast prema košarci. Vi nećete videti nijednog igrača da šutira pre ili posle treninga, dok kod nas to nije slučaj. Za njih košarka postoji samo za vreme treninga. Lepo je Del Haris rekao kada je bio selektor Kine – ono što hoće Kinezi da naprave, moraju da urade tako što će poslati igrače u Evropu, da steknu rutinu i navike košarkaških nacija. Oni za ostalim državama stalno kaskaju. Bio sam na sastanku CBA, gde prvi čovek takmičenja kaže: Ne valja izgubili smo 50 od ovih, 60 od onih. Na to mu odgovaraju: Moramo više da radimo! Aradili pre toga šest meseci pripreme, dva meseca bez lopte! Kaskaju, evo primer je meč protiv Južnog Sudana.“
Filipini važe za košarkašku državu. Dresovi omiljenih ekipa često se mogu videti na ljudima koji šetaju ulicama Manile. Kada igra Gilas hala je uvek ispunjena do poslednjeg mesta, predsednik otkazuje rad škola i Vlade zbog otvaranja Mundobasketa.
„Filipinci poseduju ogromnu želju, ogromnu strast prema košraci. Oni talentovane igrače dovode sa 17 godina i prave ih za košarku.“
Kada se u istoj rečenici nađu Manila i Mundobasket, prvo što pada na ostatku sveta je Svetsko prvenstvo 1978. koje je osvojila Jugoslavija predvođena Dalipagićem, Kićanovićem, Slavnićem…
„Pre neki dan sam razgovarao sa Prajom (Dalipagićem), koji nosi lepe utiske odavde. Najbolji igrač, najbolji strelac. To su bili fantastični igrači i ovde ih se i dalje sećaju. Sećam se, kad sam došao, bio je neki Aćenca koji je vozio Boru Stankovića 1978. i gaji jako lepe uspomene na taj period. I dalje pamtim celo to prvenstvo i generacije. Naravno drago mi je što ja Manila opet domaćin ovakovog takmičenja.“
Iskusni strateg otkrio je razlog povratka na Filipine, ovoga puta u ulozi savetnika.
„Razlog je što sam ovde proveo pet nezaboravnih godina. Tri godine sam vodio nacionalni tim, a kasnije dva kluba San Migel i Barako Bul. Ostalo je prijateljstvo iz tog perioda. Nije ovo prvi put da su me zvali nazad. Nekoliko puta sam dobijao ponude, ali sam bio ugovorom vezan za Indoneziju, Kinu, za Bahrein, pa nisam mogao da se odazovem. Ali veza sa njima je opstala. Vi ćete na ovom takmičenju videti koliko oni poštuju trenere. Posle dest godina koliko nisam bio ovde i dalje me zaustavljaju da se fotografišemo. Izražavaju veliko poštovanje prema ljudima. Kada nailazite na takve stvari, uvek vam godi. Sad sam savetnik u jednom PBA timu i koledž timu, gde je isti gazda sa kojim sam ostao u dobrim odnosima.“
Uz američku, evropska košarka važi za najbolju na svetu. Azija s druge strane ne može da se pohvali košarkaškom tradicijom. Ipak, iskusni strateg je pre više od deceniju i po qrešio da krene put u nepoznato i prihvati se uloge selektora Irana.
„Bio sam u mađarskom Debrecinu. Klub je ušao u finansijske probleme i ostao bez igrača. U tom trenutku stigla je ponuda Irana. Nije mi bilo svejedno, čuo sam glasine da su radikalni, svašta nešto… Sve mi se motalo po glavi na leto do Teherana. Najbezbolnija varijanta mi je bila da me neće platiti. Međutim, naišao sam na veoma edukovane, pristupačne ljude. Njihovi igrači su ratnici i strašno su disciplinovani. Napravio sam veliki rezultat sa Iranom. Osvojili smo FIBA Azija takmičenje i kvalifikovali se na Olimpijske igre. Za taj rezultat bila su zaslužna putovanja po svetu, kako bi se igrači stekli neophodno iskustvo igranja na najvišem nivou.
Uloga selektora je, što samo ime kaže, da selektira igrače. A upravo je Toroman u pogon iranskog nacionalnog tima selektovao košarkaškog heroja Irana – Hameda Hadadija.
„Isticao se talentom i košarkaškom inteligencijom. Malo je podsećao na Vlada Divca po stilu ponašanja, igre. Nije atleta, malo je bio lenj, malo stomačić, loše je trenirao. Trenirao je kroz utakmice. U mojim mejlovima imaju podaci ugovora za Memfis, gde je kasnije igrao. Postoji jedna anegdota s njim. Sreli smo se kasnije kad sam vodio Filipnce kada se pojavio sa tim Fila-Amerikancima, odnosno da li maju pravo da igraju, da li su dobili filipinski psaoš? Nama su dva spoljna igrača potpadala u tu kategoriju. Bilo je prvenstvo Azije, ulazim ja u lift sa Hadadijem i on mi kaže “čiteri, čiteri”, aludirajući da smo prevaranti. Ja mu na to odgovorim “Hamed ko su veći prevaranti od mene i tebe? Prevarili smo NBA za 6.000.000 miliona, a igraš dva minuta, daješ jedan poen i imaš jedan skok” (smeh). Šalu na stranu, legenda je u Tjandžinu, tamo će mu verovatno podići bistu.”
Svojevremeno se pominjala mogućnost da Hadadi potpiše za Partizan.
“Tačno. Čuo sam se s čelnicima Partizana i posle moje prve godine u Iranu smatrao sam da će mu rad sa Duškom Vujoševićem mnogo pomoći i da će značajno da napreduje. Uz to, postao bi kompetitivniji na Olimpijskim igrama. Sve je bilo dogovoreno i u trenutku kada je trebalo da krene put Beograda, njegov pasoš je ostao u posedu njegovog bivšeg kluba, koji nije hteo da mu ga vrati. Na kraju sam imao tu neugodnost da prijavim Partizanu da je posao propao. Da je otišao u Partizan, postao bi mnogo bolji igrač nego što jeste. Napravio je odličnu karijeru igrao je u NBA, ali mislim da bi bio daleko bolji da se saradnja sa crno-belima dogodila.”
Posle Irana Toroman se otisnuo na Filipine.
„Do te saradnje s Filipincima došlo je spontano. Posle Olimpijskih igara stigao me umor, jer je bio neviđen tempo. Generalni sekretar Filipina je došao u Teheran na juniorsko prvenstvo Azije. Sedeli smo na jednoj od utakmica jedan pored drugog. U tom trenutku on meni kaže da me poznaje kao trenera Irana i da je voljan da me angažuje kao selektora Filipina. Ja mu kažem da jesam zainteresovan, ali sam morao prvo u Srbiju, iako sam dobio poziv da sutradan gledam derbi filipinske lige.“
Toroman je radio u mnogim zemljama, ali toliko strast prema košarci kao špto je imaju Filipinci, nije video nigde.
“Pitali su me pre prvenstva koga bih pre izabrao Klarksona ili Braunlija, koji dugo igra PBA. Odgovorio sam da nije moje da kažem, jer nisam ja selector, pozvao bih Braunlija zato što se bolje uklapa u sistem. Bolji igrač ne znači bolji rezultat. Košarka je igra sistema i treba igrača uklopiti u sistem. Da je Klarkson prošao kod FIBA da je domaći igrač i uz još jednog stranog igrača Filipini bi prošli grupu.”
Pored rezultata koje su nizale njegove ekipe, Toroman zaista može da se pohvali selekcijom igrača. Hadadi je postao ikona Irana, dok je na Filipinima ta uloga pripala Krisu Čuu, kog je sprski trener imenovao za kapitena Gilasa.
“Idealan je u svemu. On je tako isprogramiran od 19-te godine, zato je bio kapiten moje selekcije. Uz fakultet je snimao emisije… Sve je stizao na veme. Jako je pametan. Koeficijent inteligencije mu je 300. On je vrsta čoveka koji uvek zrači šarmom i optimizmom. Kada je Toni Bler dolazio na Filipine uvek je prvo zvao njega.”
Posle rada na Filipinima, sledeća stanica srpskog stratega bio je Jordan. Ako su Filipincu ludi za košarkom, u ovoj zemlji je situacija bila potpuno suprotna.
“Ja sam govorio jednom Jordancu sa kojim sam pio kafu: Ej, pa ovde samo ti znaš da sam ja selektor Jordana. Na Filipinima 70.000.000 zna da sam selektor. Nedavno sam bio u Dubaiju i 200 Filipinaca mi je prišlo da se fotografiše. Međutim, Jordanci su napredovali. Primer za to je Ahmet Duverioglu. I za njega postoji interesantna priča. Nazove me Peca Arsić, tadašnji menadžer Hameda Hadadija i zamoli me da pozovem Željka Obradovića. Ja ga pozovem i pitam ga za Hadadija i dobijem neki neodređeni odgovor. Ja mu na to usput kažem imam jednog igrača sa turskim i jordanskim pasošem, zove se Ahmet Duverioglu. Željko mi kaže da će da ga isprati. Posle mesec dana pojavio se Mirsad Jahović koji Duverioglua odvodi kod Dude Ivkovića u Efes, da bi ovaj posle nekoliko meseci prešao u Fener kod Željka.
Kada govori o počecima trenerske karijere, Rajko se kroz osmeh priseća tima Jugoslavije iz 1991. i 1995. , kada je bio deo stručnog štaba Dušana Dude Ivkovića, a u kom se (1995) nalazio i Željko Obradović.
“Sećam se 1991. i šetnje do medalje. Duda je okupio tako dominantan tim. Paspalj, Rađa, Divac, Kukoč…Strašan tim. Demonstracija sile. Kasnije 1995. jedva smo izborili plasman na Eurobasket. Protiv Bugarske smo slavili posle produžetka kako bi se kvalifikovali uopšte. Finale 1995. godine je bilo nešto nezaboravno. Saradnja je zaista bila izuzetna. Duda je bio veliki psiholog. Podeliću još jednu anegdotu, odnosno šta se desilo posle neke utakmice. Vraćamo se u hotel, Željko i ja smo mu pomoćnici i on nam kaže: Zakažite trening od 10:30 do 12:00. Željko sa druge strane traži da trening traje sat vremena i Duda to prihvati. Završavamo mi sutradan trening i u tom trenutku u halu ulaze Hrvati. Duda onako iznenađen viče: Šta je ovo?”. Mi mu kažemo da smo se dogovrili da sat vremena bude trening, na šta on odgovara: Ja sam to rekao interno, sad ću haos sa Hrvatima da napravim! Eto, to je bio Duda. Nikad nije bilo opuštanja i mi smo zbog toga uvek bili spremni, tako je radio i sa igračima.”
Tokom perioda u nacionalnom timu Jugoslavije sarađivao je sa Aleksandrom Đorđevićem, za kojeg je očekivao da će postati uspešan trener po okončanju igračke karijere.
“Mislim da se to i očekivalo. Kao i za Željka, očekivalo se i od Saše Obradovića. Izuzetno pametan, pravi lider na terenu. Veliki broj plejmejkera se odlučuje da upliva u trenerske vode. Primeri za to su Pablo Laso, Saša Obradović, Aco Petrović, Stiv Ker, Tajron Lu…”
Pored dva seniorska zlata, Rajko je sa selekcijom momaka mlađih od 22 godine osvojio evropsku bronzu 1996. U tom sastav nalazili su asovi poput: Brkića, Drobnjaka, Lukovskog, Šćepanovića, Bolića…
“Bila je to strašna generacija i mislim da smo mogli da odemo do finala, ali nam se na tom putu isprečio Duenjas, da bi kasnije pehar podigli Litvanci predvođeni Šarunasom Jasikevičusom. Strašna generacija.”
Srbija možda nije došla u najjačem sastavu na Mundobasket, ali prema mišljenju iskusnog stratega i dalje ima izuzetno kvalitetan sastav koji može daleko da dogura.” “Ja kažem da je minimum četvrtfinale, ali I da smo kandidati za polufinale. Priča se da nismo u najjačem sastavu, ali mislim da nema razloga za to. Srbija je sačinjena od NBA i evroligaških igrača. Mnogi svrstavaju recimo Italiju i Sloveniju ispred nas. Italijani imaju jednog NBA igrača – Simonea Fontekija, ali je Bogdan bolji. Ne verujem da Dončić može sam da nas pobedi. Možemo da se nadamo polufinalu, ulazak u finale bi već bio senzacija. Četvrtfinale je obaveza, polufinale želja, finale seznacija. Nije prvi put da idemo u sastavima gde fale bitni igrači. Setimo se 1998. Pa 2002. kada su svi videli naše momke da pakuju torbe posle četvrtfinala i meča sa Amerikancima. A oni su na oba takmičenja spakovali šampionski peha. Prema tome…”, nije Rajko Toroman završio rečenicu u razgovoru za Meridian sport, ostavljajući priliku da naši momci stave zlatnu tačku na boraak u Manili.
Bonus video:
Bas dobra analiza kompletnog takmicenja i organizacije koja je na visokom nivou kod Filipinaca!