INTERVJU – Stefan Marković: Prijateljstva su moji najveći trofeji

Duša reprezentacije Srbije. Zvezdin čovek za velika dela. Diskretni heroj i igrač koji je svakom timu davao nešto specijalno – bio začin koji je od obične grupe košarkaša pravio složnu družinu šampionskog kova. Kratko i jasno – Stefan Marković.

Kao što je tokom čitave karijere izbegavao pažnju i reflektore, tako je i otišao sa scene – bez pompe i sa stilom. Verovatno mnogi nisu  svesni kakav je uticaj imao na srpsku košarku u poslednje dve decenije, ali dela govore umesto njega, a kada progovori – svaka reč ima težinu, priča sa njim postaje lekcija za one koji dolaze.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći bonus dobrodošlice od 4.000 RSD potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije

Meridian sport je imao privilegiju da sa Pefijem premota film grandiozne karijere koju je ostavio iza sebe novopečeni košarkaški penzioner iz Beograda.

“Ne mogu da se žalim, nije lose u penziji. Pre neki dan sam pričao sa Raduljicom i on me pita “kako” je, a ja odgovoaram: “Za promenu, ništa me ne boli”. Čudno je… Još se navikavam. Mislim da nisam ni svestan da sam u penziji. I dalje traje proces koji je bio i prethodnih godina kada se završi sezona. Usledi odmor sa porodicom i onda ide period priprema, pa ću verovatno tek sada osetiti razliku”, započeo je Stefan Marković razgovor za naš portal.

Kraj nije bio zlatan. Da je Crvena zvezda Meridianbet pobedla Partizan u finalnoj seriji, odlazak bi bio holivudski, ali Markovićevo putovanje nije ništa manje vredno velikog plata zbog činjenice da je prethodnu sezonu završio sa dva trofeja.

“Uvideo sam da više ne mogu da pružam ono što sam nekada mogao. Fizčki nisam bio u stanju da ispratim. Želja i ljubav su tu i biće uvek, ali kombinacija fizičkog i mentalnog zamora je učnila da kažem kraj. To više nije bio nivo koji očekujem od sebe. Mogao sam da se nateram na još malo, ali to jednostavno ne bi bilo 100 odsto, što nije u mojoj prirodi”.

Kada neko svakoga dana ulaže celog sebe za košarku, onda je logično da vreme učini da dalje jednostavno više ne može. Nije hteo da forsira, nego je prepustio mesto mlađima. 

“Kulminiralo je. Već neki period sam mislio o tome. U poslednjih četiri, pet godina bilo je teških perioda na životnom planu. Nije mi se ništa konkretno ružno desilo, ali prolazio sam svašta. Kada sam stigao u Zvezdu, otprilike sam znao da je kraj približava. Želeo sam da ostvarim neke dečačke snove i završim karijeru kod kuće”.

INTERVJU – Jago Mateus: Zvezdu sam gledao zbog Kampaca, nisam ni sanjao da ću igrati za nju

Tri srebrne medelje koje su imale zlatni sjaj, pet trofeja sa Zvezdom, čuvena titula svetskog šampiona u juniorskim danima, povratak Virtusa na tron posle 20 godina, epitet jednog od najboljih igrača u istoriji Evrokupa… Uspesi jesu važni i lepi, ali će košarkaša karijera Markoviću ostati upamćena po nečem drugom, mnogo važnijem od sporta.

“Prijateljstva koje sam stekao kroz karijeru su moj najveći uspeh. To mi je omogućila košarka. Timski sport je nešto posebno, nešto što je meni prijalo. Te veze među ljudima, izgradnja drugarstva kroz košarku, svadbe, krštenja dece na kojima smo bili i način kako smo se družili je nešto zaista specijalno. To su moji najveći trofeji. To nosim kao najupečatljivije i najlepše što mi je košarka pružila”.

“Blagosloven sam što sam mogao  da igram zaista dugo. Bio sam akter svih važnih utakmica, izuzev Fajnal-fora Evrolige, tako da mi je bilo pruženo mnogo toga, ali nemam ništa specijalno što bih izdvojio. Cela moja karijera je jedan veliki poklon”.

Uvek je bio produžena ruka trenera i neko ko je osećao igru na poseban način, pa je za mnoge logičan sled događaja da Marković patike zameni trenerskim cupelama. Sa strane deluje kao idealan spoj, ali razmišljanja nekadašnjeg reprezentativca Srbije ne idu u tom pravcu.

“Iskreno, trenutno mi ternerski poziv nije u planu, ali nikad ne reci nikad. U životu se sve očas posla promeni, pa ne volim da kažem da neću nikada. Za sada mi ta zamisao nije u glavi, ali opet kažem, još je rano. Potrebno mi je vreme, da odmorim glavu, da krenem da razmišljam i nešto odlučujem. S obzirom kakva sam ličnost i kakav mi je karakter, nešto ću sigurno raditi. Nisam čovek koji može da sedi po ceo dan na kafi, samo je pitanje šta ću izabrati. To mi je tema za razmišljanje”.

Nešto više od mesec dana je prošlo otkako je rekao zbogom igračkim danima. Ni sam nije svestan da će u budućnosti iz penzionerske fotelje, koju je dobio na poklon od Crvene zvezde Meridianbet, pratiti košarkaška dešavanja. Ali lopta će zauvek biti deo života Stefana Markovića.

“Volim da prođem pored školskog dvorišta, gde mi žive roditelji, iako ne moram, pa svratim do terena na kojem sam odrastao. Hteo sam da uzmem loptu pre nekoliko dana, da parkiram i da za sebe šutnem na koš. Sin mi drži lopte u gepeku i uvek imam patike kod sebe, tako da mislim da ne mogu bez košarke. Iz sportske sam familije i lopta je sastavni deo mog života. Uživam u sportu, mislim da ljubav prema košarci neće prestati i ne bih voleo da prestane”.

Trojke su bile moj zaštitni znak, ali…

Povratak u ranu mladost budi posebne emocije. Marković nije skidao osmeh sa lica dok se prisećao vremena kada je sve počelo.

“Na nagovor kuma sam počeo da treniram. Kod Dragana Jakovljevića sam krenuo. Mnogo sam radio sa njim. Imao je veliki uticaj na moj klinački razvoj. To je bila jedna prelepa družina i sjajno smo radili. Kada sam završio košarku i kada vratim film, setim se Draganovih treninga. Terao nas je da se posvetimo tehnici, plus sam indivudualno radio s njim. Nedelja ujutru mi je bio najgori deo dana u detinjstvu. Misliš imaš vikend, u subotu igraš utakmice i taman vreme da se odmoriš u nedelju, ali… Dođemo u osam ujutru, dok Zvezdini i Partizanovi igrači ne dođu na teren. Dragan je insistirao, radili smo do besvesti i sada kada gledam na to shvatam koliko je bilo važno. Znam da deluje dosadno, ali je možda najvažnija stvar”.

Kada kažete Stefan Marković – jedna od prvih asocijacija je neverovatna odbrana, a malo je poznato da je kao klinac sipao trojke sa svih pozicija.

“To je zanimljiva priča. Kad sam igrao u mlađim kategorijama, nisam bio defanzivac, već izrazito napadački igrač. Trojke su bile moj zaštitni znak, ali im se nije sviđala mehanika kako izbacujem loptu. Počeli su da mi menjaju šut, a sa godinama sam shvatio da je samopuzdanje ključna stvar. Uništili su mi samopouzdanje (pri šutu), a najgore je kada sumnjaš u sportu, kao i u životu”.

Ni dan danas mu nije jasno zašto treneri insistiraju na školski pravilnom šutu, pogotovo ukoliko košarkaš pogađa u kontinuitetu. Imao je poruku za sve “stručnjake” koji deci menjaju šut.

„Možda bih nekom u tom trenutku rekao da od***e, ali sa 16 godina je to veoma teško. Mogu da razumem da igraču menjaš šut ako mu ne ide. Ali kada ubacuje – zašto menjati? Osećaj je ključan“.

Izgubio je samopuzdanje i ostao bez prepoznatljivog šuta sa distance, ali kako je vreme prolazilo, a Marković ulazio u iskusne godine – lopta je u ključnim trenucima išla u njegove ruke. Epilog je bio loš po protvnika. Kup Radivoja Koraća, finalna serija ABA lige 2021-2022 potvrda su kultne rečenice iz Nebeske udice. Kako se postaje pravi šampion? Izađeš na teren kad je najteže i pobediš. Uživao je u takvim situacijama. 

“Kako se razvijaš kao igrač, stvari se menjaju. Poslednjih šest godina u karijeri, uglavnom sam pogađao u bitnim trenucima. Nisam imao neke procente, ali kad se lomilo – nisam mašio. U tim momentima nisam imao sumnju. Kako se bližio kraj, doza straha kod mene nije postojala”.

Dušan Ivković – posebno mesto u srcu, Rio ostvarenje sna

Kada je doneo odluku da završi sa igranjem za nacionalni tim, Miloš Teodosić je rekao: “Bio je duša reprezentacije Srbije”. Kapitenova reč je imala težinu, a sa malo reči je objasnio značaj Markovića za povratak kulta i vraćanje srpske košarke na svetski pijedestal.

Hteli smo da krenemo od Polsjke i prve medalje za Srbiju od osamostaljenja, ali… Pošten prema sebi i drugima, nije želeo da preskoči važan detalj vezan za nacionalni tim, već nas je vratio korak nazad i podsetio kako je počela ljubav između njega i reprezentacije.

„Moram da napomenem sledeću stvar. Ja sam došao u seniorsku reprezentaciju kada je bio Moka. Desetina klinaca je upala u A selekciju. Tada nisam zasluživao da budem deo tima, ali posle čarobne 2007. godine u mlađim aktegorijama nekoliko nas je došlo na pripreme. Specifično leto i primer kako sreća može da ti odredi put. Igrali smo produžetak protiv Grčke, gde smo pokredeni. Da smo pobedili Grčku, pobedili bi Izrael i svašta bi moglo da se desi“.

Klinci nisu uspeli da naprave podvig, ali zato dve godine kasnije – na katedri Dušana Ivkovića su dobili diplomu srebrnog sjaja. Posle sedam godina suše, stigla je medalja na Evropskom prvenstvu u Poljskoj.

„Duda ima posebno mesto u mom srcu. Mi smo tada bili klinci i bio nam je potreban neko kao on“, započeo je Marković priču o legendarnom selektoru naše reperezentacije.

 „Rad sa njim je bio velika životna škola. Jedina osoba kod koje sam imao strahopštovanje. Bojao sam ga se više nego roditelja. To je neverovatno, takav utaicaj, to držanje… Duda je imao to uličarsko sa Crvenog krsta, a opet manire kao sa katedre. Jedan spoj kakav se retko viđa. Pravi beogradski mangup. Kada vratiš film, Duda nam je bukvalno poslat, da nas obrazuje i izgradi. Imali smo neverovatnu sreću da Duda bude sa nama“.

Beogradski šmeker starog kova je sišao sa pozornice, a stigla je zamena u vidu ikone srpske košarke – Aleksandra Đorđevića.

„Sale je došao u pravom trenutku. Klinci su porasli i bio je potreban čovek da radi sa nama na drugačiji način, što je on umeo. Osetio nas je na pravi način i vodio celu priču u pravom smeru“.

Luka Mitrović za Meridian sport: Trinkijeri me je među prvima video na “petici”, sa Mačvanom je bilo kao da sam kopao 24 sata! (VIDEO)

Posle Evropskog prvenstva je usledio podvig na Mundobasketu, gde je Srbija došla do novog srebra, ali Olimpijske igre su ostale u posebom sećanju Markoviću, kome je odlazak u Rio bio vrhunac reprezentativne karijere.

 „Ispunjenje sna. Dok nije počela prva utakmica, mislio sam da sam na eksurziji. Bili smo smešteni u dva stana. To je bila ludnica. Smeštaj je bio katastrofa, piči promaja, nemaš prozor u kuhinji, ali to je toliko dobar osećaj, da ne mogu da opišem. Ništa ne može da se poredi sa Olimpijskim igrama. Druženje, kantina – fenomenalno. Vredelo je trenirati naporno celog života za taj osećaj. Priča za sebe je šta smo uradili tamo“.

Pre odlaska u Brazil je već rešio da posle Igara kaže kraj.

„Na operacionom stolu sam odlučio da ću završiti karijeru. Znao sam mnogo ranije da ću posle Rija završiti priču sa A selekcijom. Nedostajele su mi Igre. Sa Dudom nismo uspeli, tako da je ovo bila poslednja šansa da vidim Olimpijske igre. Prvenstvo 2015. godine mi je teško palo zbog načina kako smo izgubili. Bila je to  već osma godina kako igram u kontinuitetu za reprezentaciju i klub. Samo sam jedne godine propustio, jer sam imao probleme sa leđima“.

Sezona pre odlaska u Rio je bila sudbonosna za karijeru Stefana Markovića.

„Sećam se, bio sam u Malagi, a (trener Đoan) Plaza nije imao razumevanja i došao sam toliko premoren, da bukvalno nisam mogao ništa. Preveliki zamor. Mnogo sam kukao da sam umoran, da više nemam snage i kao što Bog sve namesti – desi se prelom zgloba. To je bio znak, samo mi se ispunilo ono što sam zahtevao. Dok sam čekao operaciju, znao sam da je kvalifikacioni turnir za OI poslednja šansa. Imao sam vremena da se spremim, hteo sam da iskoristim šansu i još se igralo u Beogradu, tako da nije postojao bolji scenario. Posle finala sam samo saopštio ekipi i Saletu da više neću igrati“.

Pokušao je Đorđević svojim metodama da promeni Pefijevu odluku…

„Ubeđivao me je Sale, ali nije bila stvar u tome. Ja više nisam mogao da pružam maksimim u klubu i reprezentaciji istovremeno, a jedno bez drugog ne ide. Da sam nastavio tim tempom, ostavio bih košarku u 30. Kada nisam mogao da dajem sto posto, rekao sam sebi da je vreme za kraj, a na sve to je dolazio Vasa (Micić). On je trebalo da ukači Tea i da preuzme ulogu. Plus je bio i Stefan Jović. Prema mojoj filozofiji, njih trojica su bili igrači za reprezentaciju u tom trenutku“.

“Nikola Topić je nešto specijalno“

Briga o drugima je iskonska obaveza pravih kaptena. Samo retki imaju svest da nisu najbitniji. Pravi uvek prepoznaju prave, pa je tako Marković prepoznao budućnost – namirisao je reprezentativnog plejmejkera u nastajanju – Nikolu Topića.

„Želeo sam da pomognem mladim igračima, jer kada sam bio u Hemofarmu imao sam Pavketa (Miljana Pavkovića). To je Muta Nikolić fenomenalno uradio. Gde ćeš bolje… Pavke je doktor pik-en-rola. Sve mi je pokazao. Posle sam imao sreću da radim sa Nebojšom Joksimovićem, koji mi je mnogo pomogao, bio kao roditelj. Meni je krivo što „mali“ Top nije bio sa nama tokom čitave sezone. Da mu pomognem na svakodnevnom nivou, govorio sam mu da dođe barem na trening, da radi sa Kampacom. Da oseti na treningu kako je igrati sa takvim igračima. Ja sam deset godina sparingovao sa Teom. Isfintiraće te milon puta, ali ćeš ti  dati sve od sebe da ga zaustaviš“.

Fakundo Kampaco za Meridian sport – o Zvezdi u Top 8, glasinama i čudnoj poruci, tome zašto je došao u Beograd…

Osetila se promena u Markovićevom glasu kada je pričao o mladom košarkašu Zvezde.

„Smem javno da ga pohvalim, a da se ne uobrazi. Šalim se, naravno.  Mislim da on može da bude nešto specijalno. Prvi put kada sam ga video na treninzima kod Deje (Radonjića) imao je 16 godina. Mislim da je on prava plejmejkerska glava. On je budućnost Zvezde i srpske košarke“.

Iako smo kao zemlja bili brend za proizvodnju plejmejkera, godine za nama pokazuju da je kvalitetnih organizatora igre sve manje.

„Jovke polako ulazi u godine, nadam se da će igrati još dugo, ali je u drugoj polovini karijere. Vasa je u prajmu, jedini plejmejker kojeg imamo i posle njega nikoga nismo izbacili za evroligaški nivo. Nemaš plejmejkera više. Zato moramo da negujemo i iskoristimo Topića. Moramo da shvatimo šta imamo i nadam se da će uspeti. Igrao sam sa njegovim ocem, jedan veliki igrač i to je dobro za Nikolu, da ostane na pravom putu. On je normalan glava, hoće da napreduje i zaista verujem da može da bude specijalan“.

Rizikovao karijeru, stao uz Saleta, pa dobio “zahvalnicu“

Jedna od posebnih destinacija na košarkaškom putovanju Stefana Markovića je bio Virtus iz Bolonje.  Stigao je 2019. godine u grad košarke na severu Italije i zajedno sa Aleksandrom Đorđevićem i Milošem Teodosićem zlatnim slovima ispisao istoriju tima koji ima posebnu vezu sa srpskim košarkašima.

„Gledajući Danilovića i šta je sve uradio  tamo, a posle i Jarić su učinili da Virtus gledam drugačijim očima. Zato mi je bilo specijalno da mogu da igram u Bolonji i da vratim klub na pobednički kolosek. Prethodnu titulu im je doneo Jarić,  pa je usledila suša sve dok Teo i ja nismo stigli“.

Srbi su nekako neizostavan deo Virtusovih titula.

„Ako pogledate Virtusovu tribinu,  na svakom meču ćete videti srpsku zastavu. Znam te ljude, posebna emocija. Na gostovanju, svuda – uvek je ta zastava na tribini““

Na pitanje da uporedi Đorđevića kao trenera i selektora, Pefi je dao kratak, ali zanimljiv odgovor.

„Kazaću samo da je drugačiji“, rekao je Marković uz osmeh na licu.

Posle 20 godina bez titule prvaka države, srpska trojka je donela pehar u Bolonju, ali je na iznenađenje mnogih Aleksandar Đorđević ostao bez posla. Zameren mu je poraz u polufinalu Evrokupa. Iako nije ljubitelj medija, Marković je odlučio da izađe u javnost i stane uz svog trenera.

„Ne želim da od toga pravim priču. To je bilo naše, tim za mene nešto znači. Mnogo sam lojalan i tada sam osetio potrebu da kažem šta mislim. Nisam imao dobar odnos sa upravom. Bili su nekorektni prema meni, neću iznositi detalje. Nefer status su imali i ja sam izneo svoje mišljenje. Stojim iza tih reči i oni znaju sve što mislim. Njima je to smetalo i meni su jedva čekali da vide leđa“.

Evrokup je bilo takmičenje gde se najbolje osećao, na večnim listama drži većinu prvih mesta, ali ostao je kratak za pehar.

„Trofej koji sam najviše jurio je Evrokup, ali sve se dešava sa razlogom. Ako se pogleda, ne znam ko drži više rekorda od mene. Ali verovatno sam ja zaslužan za to, pošto mene taj hajp ne zanima. Nije mi dat sa nekim razlogom“.

Niz Srba u Virtusu se nastavlja. Miloš Teodosić je otišao iz Bolonje, a stigao je Ognjen Dobrić.

„Zezao sam ga da mu budem menadžer i da ću mu srediti transfer još prve godine kada sam došao u Zvezdu, a onda na kraju on ode u Virtus. To je bilo ludilo u svlačionici, krenulo je zezanje, ma šou. Šalio sam se da će mi sada dati pet posto od transfera. Stvarno, on je predobar momak i želim mu svu sreću sveta. Boje su drugačije, ali klub je zaista veliki. Sve je zaslužio, Ognjen je pravi borac i fenomenalan momak“.

Dolazak Željka je bio motiv, Zvezda posebna emocija

Kada odrasteš u Pioniru gledajući Zvezdu, onda je suvišno govoriti o čemu maštaš… Krcate tribine, navijači i izalazak na teren u dresu voljenog tima. Nekoliko puta su talasi nosili Markovića od Malog Kalemegdana, da bi njegov brod na kraju odiseje ipak uplovio u crveno-belu luku. Nije bilo lako, ali je bilo mnogo lepo. Pet od šest je skor novopečenog penzionera, koji bi voleo da jednog dana njegova deca obuku dres Crvene zvezde.

„To je nastavak porodične tradicije. Majka i otac su igrali za Zvezdu, sada ja, tako da sam ostavio deci u amanet, da ukoliko se budu bavili sportom, da produže taj niz. Na Marakanu nisam mnogo išao, ali Pionir je za mene bio druga kuća. Proveo sam mnogo vremena iza zavese i uživao u tome. Bio je tada loš period Crvene zvezde, sećam se kada sam išao u Halu sportova sa ocem protiv Beopetrola. Zvezda je pobedila i uvek ću pamtiti te trenutke“.

Već kao klinac je bio blizu ostvarenja sna.

„Prvi put  sam sa 16 godina bio na probi kod Zmaga. Trifa je bio pomoćnik, hteli su da vide lokalno dete i nije im se dopala priča, a ja nisam žurio nigde. Nisam hteo da srljam. Tada sam otišao u Atlas kod Žareta Vučurovića, koji je otišao u Avala Adu. Ostaje žal što nismo zajedno sarađivali“.

Nedugo je usledio novi poziv, ali opet nije došlo do saradnje.

„Najbliže sam bio Zvezdi kod Pešića (sezona 2008-2009), posle treće moje godine u Hemofarmu. Spletom okolnosi nisam završio u Zvezdi. Jednostavno, nije bilo suđeno tada. Bilo je još razgovora dok sam bio deo nekih drugih timova, ali nije se namestilo, a možda i nisam bio spreman da se vratim kući i potpišem za Zvezdu“.

Mnogi se busaju u grudi kako će se vratiti jednog dana u voljeni klub, kako će karijeru završiti u Zvezdi ili Partizanu, a samo retki skupe hrabrost da na samom zalasku budu pod lupom domaće javnosti, koja nekada ume da bude i više nego surova.

„Niko ne može da se pripremi za to. Kada sam došao sada, sa svim životnim iskustvom, opet nisam bio spreman. Opet je Zvezda nešto drugačije. Kada uđeš u pun Pionir, a prethodno si bio navijač i iza zavese, dobiješ drugu dimenziju svega i jednostavno ne možeš da kontrolišeš emocije. Kada sam ušao i pojavio se prvi put, to je nešto posebno, nešto što ne može da se zaboravi. Poseban pritisak, atipično je igrati za Zvezdu i Partizan, pogotovo ako si navijač i ako si odrastao ovde. Te emocije nose ozbiljnu težinu“. 

Sada će u njegove patike uskočiti Miloš Teodosić, veliki prijatelj i dugodišnji saigrač.

„Pričao sam sa Teom, ali mi razgovaramo o milion drugih stvari, a najmanje o tome. Možda bi bilo lepo da smo igrali zajedno u Zvezdi, ali drago mi je što smo to ostvarili u Virtusu. Zato sam i otišao u Bolonju, zbog želje da igram sa njim u klubu“.

Premotao je film unazad i setio se perioda pre nego što je potpisao ugovor sa Zvezdom i postao deo tima Dejana Radonjića.

„Sam dolazak je bio veoma težak za mene. Posle haosa sa Virtusom prvih mesec dana mi se košarka nije igrala. Nisam bio spreman da igram i pomerao sam odluku jer nisam bio siguran. Mnogo sam bio ispražnjen… Sećam se sedeo sam kod kuće i gledao početak sezone i samo je krenulo da me radi. Nikad nisam birao lak put“.

Motiv je stigao iz tabora večitog rivala. Dok je Partizan formirao sjajan tim pod palicom Željka Obradovića, osećao je potrebu da pomogne voljenoj Zvezdi.

„Došao je Željko, oni su pravili svoj projekat i Partizan je izgledao sjajno, a onda je meni prošla misao, pa što mi ne bi napravili priču.  Mnogi su rekli da sam stigao mator, ali ja nisam došao da budem vodeći igrač. Moja uloga je bila da iskustvom prelomim neku utakmicu. Ja sam znao koja je moja uloga, da ne mogu da budem kao nekada, ali sam znao da mogu da pomognem ekipi. Imao sam nekoliko razgovora sa Radonjićem i objašnjavao sam mu da nemam problem da ne igram, da igram 20 minuta, ali da ne mogu da budem na terenu u kontinuitetu. Voleo bih da mogu da igram 40, ali…“

Utakmica koja je obeležila period Markovića u Zvezdi je bila finalna serija u sezoni 2021/22. Zajedno sa Nikolom Kalinićem i Nejtom Voltersom je prelomio utakmicu u finišu.

„Ljudi ne kapiraju neke stvari. Mislim da smo robovi momenata. Veoma bitna stvar se desilo pred kraj poluvremena, kada sam prvi put ušao u utakmicu. Igrao sam u paru sa Nejtom i Holinsom. Tada smo spustili na „pola“ koša, ali Ledej daje trojku. Da su otišli tada, utakmica ćao, zdravo. To je bio prelomni trenutak, jer smo se vratili tada. Drugačije posmatram košarku, nego drugi“.

Više takvog uzbuđenja neće biti…

„Kada sam skoro prolazio pored Pionira, kroz glavu mi je prolazaila misao – toga više nema. Veoma je čudno“.

Kakva karijera, kakav igrač… Emocije se smenjuju, uspomene ostaju. Atlas, Hemofarm, Beneton, Valensija, Banvit, Malaga, Zenit, Himki, Virtus, Crvena zvezda – timovi koji su bili deo neverovatnog putovanja beogradskog plejmejkera. Nije bio najbolji, ali je bio specijalan. Ostaće upamćen kao simbol reprezentacije koja je vratila kult, a kada bi mogao da putuje kroz vreme i pošalje poruku mlađem sebi, napisao bi pismo sastavljeno od samo tri reči.

„Na balkonu si“, završio je Stefan Marković priču za Meridian sport pošto je stavio tačku na igračku karijeru. Nadamo se ne i tačku na košarku…

Pišu: Đorđe Matić i Blažo Komnenić

Bonus video: