Nije lako kada vam u prostoriju za intervju uđe dvostruki uzastopni vicešampion Evrope. Kada tome pridodate činjenicu da je u pitanju sport u kome se naš talenat često ističe kao važeći etalon, jasno je da razgovoru sa košarkašicom Teodorom Turudić nije moglo da se pristupi nikako drugačije nego krajnje ozbiljno, ali i sa velikom željom da se upozna neko ko našoj zemlji donosi medalje.
Razlozi za bilo kakvu bojazan, bilo ili profesionalnu ili ličnu, o tome kako će se odvijati razgovor, nestali su već na samom početku, a razvejala ih je sama Teodora svojom neposrednošću, dobrim vaspitanjem i spremnošću da na svako pitanje odgovori sa usredsređenošću koja se danas ne sreće tako često kod devetnaestogodišnjaka.
Kako red nalaže, bio je prisutan i otac Vladimir, koji se i sam dobro razume u košarkaške teme i pitanja.
Odličja koja smo spomenuli u uvodu, Teodora Turudić je osvojila u Šopronu, nastupajući prošle godine za reprezentaciju Srbije u uzrastu do 18 godina, a ove u zajedno sa košarkašicama koje nisu starije od dvadeset godina. O simbolici Šoprona kao mesta najvećeg uspeha srpske ženske košarke, možda je i izlišno govoriti. Igrajući na pozicijama dva i tri, odnosno beka šutera i niskog krila, bila je jedna od najboljih u sastavu Miloša Pavlovića.
Kada smo već kod selektora, treba reći da je on istovremeno trener ŽKK Radivoj Korać. Radi se o klubu čiji je dres do ovog leta nosila i Teodora.
I pored činjenice da su u najbolju petorku prvenstva Evrope odabrane dve naše devojke, Ivana Katanić i Ivana Raca, utisak je da bi i Teodora savršeno opravdala njen eventualni izbor. No, kako sami sportisti često ističu, najvažniji je timski uspeh, a on nije izostao, naprotiv. U svakom slučaju, sa učinkom od skoro 12 poena, 6 skokova i 2 asistencije, njene zasluge u osvajanju srebra su izuzetne.
To je ono što se vidi. Sa druge strane, ono što se ne vidi, a što svaki trener izuzetno ceni, je njen učinak u odbrani. Energija, požrtvovanje i borbenost, ali i čitanje igre protivnika, je ono zbog čega je Teodora na tom planu uvek pružala najviše. Voljni momenat neophodan za igranje odbrane, njoj ne nedostaje, što je jedan od preduslova za ostvarenje lepe karijere.
A sam početak karijere je bio posebno zanimljiv. Evo šta o tome kaže Teodora:
,,Već sam igrala fudbal, kada me je pokojni Bora Dragomirović odveo na košarkaški teren. Da stvar bude zanimljivija, klub Inđija iz mog grada je tada imao samo selekcije dečaka zbog čega sam ja morala da igram sa njima. Sa dvanaest godina odlazim u Rumu, gde sam boravila dve godine i debitovala u seniorskoj košarci.
Sledi jedna godina u Vrbasu, a onda selidba u Beograd i Radivoj Korać, gde sam ostala četiri godine. Sastav ekipe je bio takav, da sam u jednom trenutku bila druga-treća po starosti’’.
Pitanje o ulozi roditelja spada u ona koja se ne preskaču, pogotovo u razgovoru sa sportistima koji su na početku karijere. U pitanju su odnosi koji, razumljivo’’ imaju snagu da definišu snagu ljubavi prema sportu kao opredeljujuću ili samo prolaznu. Teodora Turudić taj odnos opisuje kao ključan.
,,Podrška koju sam imala je bila velika. Počev od svakodnevnog prisustva treninzima i utakmicama, prevozu kada se prelazilo u druge sredine, do obezbeđivanja svega što je potrebno. Da nije njih, ko zna kako bi sve izgledalo u ovom trenutku’’.
Na to pitanje se logično nadovezuje ono o sportskim, pre svega košarkaškim uzorima. U mladim godinama, svi bi voleli da su kao neko od onih koji koševe daju sa lakoćom, imaju neku karakteristiku koja pleni, ili osvajaju šampionske titule i donose odličja ekipama za koje igraju. Jednom rečju – postaju razlog zbog kojih se sport zavoli.
,,Kao mala nisam nisam imala neki poseban uzor, a igrala sam i fudbal. Međutim, kada sam prešla u Rumu, i bolje se upoznala sa ženskom košarkom uzor sam našla u Jeleni Milovanović. Na mene je posebno uticalo to što sam primetila da ima želju da svoje znanje prenese i na mlađe. Sticajem okolnosti, kasnije sam je i upoznala i od tada mi često pomaže savetima.
Kada je u pitanu svetska košarka, iz NBA mi se najviše dopada kako igra Džejson Tejtum.’’
Očigledno je posmatranje uzora uticalo i na napredak. Na prvi poziv u reprezentaciju se nije dugo čekalo, a on je usledio tokom boravka u Vrbasu.
,,U Vrbasu sam bila MVP finala pionirskog prvenstva Srbije, pa te 2013. godine dobijam poziv da igram za reprezentaciju. Ono što je dobro je da sam kasnije bila u selekciji koju je stalno vodio Miloš Pavlović. Mislim da je to bila dobra odluka da jedan trener isprati celu generaciju, što se i pokazalo osvajanjem ove dve medalje.
Uostalom, on je većinu nas poznavao iz kluba, što je čitav posao dodatno olakšavalo. Vidi se i po tome što je sedam devojaka koje su osvojile medalju u uzrastu do 18 godina, ostalo u sastavu tima do 20 godina.’’
Prvo finale Srbija je igrala sa Belgijom, a drugo sa Španijom. Zanimalo nas je šta Teodora misli zbog čega je izgubljena jedna, a zbog čega druga utakmica. Ona ističe da je prvo finale bilo veliko iznenađenje, ali čak i manje nego drugo.
,,Pred utakmicu sa Belgijom smo bile uverene da ćemo da pobedimo. Protivnice smo poznavali iz susreta iz još mlađih kategorija. Uopšte, to finale je bilo iznenađujući plasman i za jedne i za druge, pogotovo što smo se ranije borile za opstanak u grupi.
Međutim, posle pobeda nad nekim ozbiljnim reprezentacijama, protiv Belgije nam je nedostajalo i malo sreće. I pored toga, uspeh je bio ogroman i neočekivan. Protiv Španije ove godine priča je bila za nijansu drugačija. Plasman u finale je takođe bio neočekivan, a pred samu utakmicu atmosfera je bila pozitivna, ali je najveći problem bio potrošenost. Pobeda protiv Italije na produžetke koja nam je oduzela dosta snage, je najveći razlog što nismo pružili sve od sebe. Zbog toga mi je najviše i krivo. Italija je bila najveći favorit, a mi smo je savladale, a ispalo je da nas je to koštalo pobede u finalu’’.
Iako je u tom susretu sa Italijom bila jedna od najboljih i odigrala najviše minuta, Teodora ističe da je upravo ta pobeda delo cele ekipe i sjajnog timskog rada. Kada su u pitanju individualne osobine, ono što upada u oči je da, košarkaškim žargonom rečeno, je da ona popunjava sve statističke kolone. Kao što smo rekli, one vidljive, ali i one ,,nevidljive’’.
Upitali smo je i šta sama misli o svojim kvalitetima i gde ima mesta za napredak.
,,Pre svega, mislim da su mi vrline inat, požrtvovanost i borbenost za svaku loptu. Jednom rečju, neodustajanje. Na tehničko-taktičkom planu, to je igra jedan na jedan. Šut za dva poena mi je izrazito jaka strana, pogotovo posle naskoka sa leve strane. To ne promašujem. Za tri poena bih mogla da češće šutiram.’’
Neposredno posle prvenstva, u porodicu Turudić su stigle lepe vesti. Stigao je pravi poziv iz inostranstva koji je i prihvaćen bez previše dvoumljenja.
,,Potpisala sam ugovor sa Švedskim Telge Basketom. Radi se o ekipi koja važi za najbolje organizovane klubove u zemlji. Uslovi su izvanredni, ekipa ima na raspolaganju čak četiri hale, a ugovor sam potpisala na godinu dana. Ono što je najbitnije je da ću u svojim godinama (19) igrati Evrokup. Zanimljivo je da je reprezentacija Srbije imala prilike da se sretne sa Švedskom na takmičenjima mlađih kategorijama, pa su me zapazili i na taj način. Ispostavilo se da je utisak koji sam na njih ostavila na tim omladinskim takmičenjima bio presudan.
Kada su u pitanju sportski motivi, želja mi je da jednog dana zaigram u Fenerbahčeu, kao i da se oprobam u Evroligi. A tu je i motiv ulaska u A reprezentaciju. Dolazi Evropsko prvenstvo u Beogradu i bilo bi sjajno kada bih se izborila za mesto u timu.’’
A na njenom mestu u timu, konkurencija je zaista velika ( između ostalih Dabović, Čađo, Jovanović). No, kada je Teodora u pitanju, odustajanje od borbe nije opcija. Na njenoj strani je i polivalentnost, odnosno sposobnost pokrivanja više pozicija. Ambicije postoje, a postoji i iskustvo u radu sa Marinom Maljković.
,,U maju sam imala prilike da radim sa Marinom na jednom širem okupljanju košarkašica. To jedno veliko iskustvo koje će mi samo koristiti. Moram da kažem da je njen autoritet ogroman, zapravo je toliki da na treninzima vlada tolika tišina da ona pri govoru upotrebljava običan ton. Marina ne koristi pištaljku uopšte, a stručno znanje joj je ogromno.
U stanju je da ceo trening samo posmatra sa strane, dok rad obavljaju njeni saradnici. Savršen je organizator. Ona ima običaj da ti tek kasnije kaže šta je konkretno primetila, a šta treba da se poboljša ili koriguje. Štaviše, ima odličan odnos kako sa starijim, tako i sa mlađim košarkašicama, a takva atmosfera vlada i u reprezentaciji.
Meni je lično rekla da će mi pomoći šta god da je u pitanju i da mogu da joj se obratim u svako doba. A ko ne bi prihvatio savet od nje?’’
Karijere mnogi mladih sportista danas su opterećene velikom potrošnjom vremena. Zahtevi za treninzima su veliki, pa se dešava da trpi obrazovanje. Teodora Turudić je završila Sportsku gimnaziju i iz tog dela svog života ima pozitivne utiske. Sama škola je veoma ozbiljno koncipirana i pruža isto takvo obrazovanje.
U toku školovanja je sa Sportskom gimnazijom postala prvak sveta, što je prvi put otkako škola postoji.
Lični momenti iz putovanja, utisci koji se ne zaboravljaju?
,,Italija i Francuska su dve zemlje koje su na mene ostavile poseban utisak. Rim me je ostavio bez reči svojom veličinom i svim onim što čovek može da vidi. Ni petnaest dana nije bilo dovoljno da se obiđe jedan mali deo. Jedva čekam da posetim Moskvu, što će se desiti ove sezone pošto Telge igra u grupi u kojoj se nalazi Spartak iz Moskve. Moje želje su najvećim delom usmerene da se što bolje pokažem u evropskim mečevima.’’
Nezavisno od razgovora sa Teodorom, dobronamerni jezici kažu da joj je nadimak Teo, što već znamo na koga asocira. Ništa više i lepše ne bismo mogli da poželimo ovoj mladoj košarkašici, nego da krene stazama poznatijeg nosioca tog nadimka. Da bar deo karijere provede u Fenerbahčeu, da joj Marina Maljković komanduje sa klupe i da Rim upozna toliko da joj postane ne previše zanimljiv.
Po onome što je moglo da se vidi i čuje, talenat i šanse su već tu, sve ostalo je rad, upornost i pravilno donošenje odluka.
