Reflektori sportske javnosti su uvek upereni u one najbolje i najglasnije, tako da često ispod radara prođu diskretni junaci, koji svojim pristupom i zalaganjem predstavljaju pravi primer i putokaz budućim naraštajima.
Priča Stefana Birčevića je takva – posebna i drugačija. Bio je talija Aleksandra Đorđevića, momak za koga je reprezentativni grb bio i ostao svetinja.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći bonus dobrodošlice od 4.000 RSD potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije
Uvek je bio vojnik nacionalnog tima i neko ko možda nije bio najtalentovaniji, ali je trudom i radom zaslužio da se probije do velike pozornice, na kojoj je zajedno sa saigračima Srbiji doneo tri srebrne medalje.
Birčević je ugostio ekipu Meridian sporta u svom Lazarevcu i zajedno sa nama setio se putovanja zvanog – reprezentacija Srbije.
Prvi poziv za senorski tim nikada neće zaboraviti.
„Taj osećaj ne može da zameni ništa. Meni to traje i dalje, i ostaje u sećanju. Prošlo je mnogo vremena, ali ostaje mi u glavi kao da mi je sada uručen pozi. Svi su bili u neverici, cela porodica se radovala. Moj otac ima tradiciju, da kada se dese takve stvari, da pripremi jedno prasence, tako je bilo i tada“.
Mnogo uspomena Birčevića veže za igranje u nacionalnom dresu, ali put u Rio je nešto što će prepričavati unicima. Od precrtanog do putnika na Olimpijske igre i to kako… Po prvi put je otkrio detalje i objasnio kako je na kosilici dobio poziv od Nebojše Ilića, koji ga je obavestio da Đorđević ipak računa na njega.
„Ni tada se taj osećaj nije promenio. Bio sam 2016. godine na širem spisku, ali sam otpao. Međutim, Bjelici je NBA zabranio da igra, a Mačvan je polomio prst dan pred okupljane, šutirao je loptu sa klincem i polomio prst. Onda se desila scena koju neću nikada zaboraviti“, započeo je priču Birčević i nastavio u dahu:
„Ovo nisam nikada pričao. Bio sam kod kuće, šišao travu, zezao se ono moje, a tad je bilo okupljane. Kad ono – negde oko 12 sati popodne, zvoni meni telefon i piše Nebojša Ilić. Javljam se, a on mi kaže: „Birča, gde si ti na okupljanu?“ Ja u neverici, znam da sam otpao sa spiska. Neša nakon toga objašnjava: „Na spisku si, čoveče, treba da budeš ovde. Dođi ovde, Sale je rekao da mu trebaš. Ja sam trebao da ti javim dan ranije, ali nisam. Ti kaži da sam ti javio, da si zakasnio jer si bio na lekarskim pregledima. Ovde ima mnogo novinara, nemoj da se brukamo, da ne ispadne da ti nismo javili“. Ništa, posle tog razgovora sa Nešom, spakovao sam se i za sat vremena sam bio u Beogradu. Jedan ranac sam poneo i odmah krenuo. Od toga da nisam na spisku, pa do toga da igram u prvoj petorci na kvalifikacijanom turniru, a kasnije i na Olimpijskim igrama“.
Birčević se priključio reprezentaciji i bio važan šraf u obezbeđivanju vize za Rio, ali se desio duel koji je mogao da uništi san nekadašnjeg člana Partizana.
„Sećam se protiv Portorika smo igrali i negde u trećoj četvrtini posle jednog duela sam doživeo potres mozga. Otišao sam da me pregledaju i doktor mi je rekao da moram da strogo mirujem pet, šest dana. Ja sam mu rekao da mogu da ležim dva dana koliko smo bili slobodni posle te utakmice. Tako ošamućen sam došao na večeru i prilazi mi Sala sa rečenicom – „Precrtao sam te sa širog, a sad moram da te vodim na Olimpijske igre“.
Ali ovo nije bio kraj malera…
„Odem tada kući i sestrić mi prenese neki virus, koji se pojavljuje na rukama i nogama – nešto neverovatno. I odem na Kopaonik na pripreme pred Rio i dobijem virus. Nisam hteo da prijavim ništa, kakvi da prijavim pa da propustim takmičenje. Otišao sam kod doktora i tražio mu nešto za temperaturu. Sreća bio sam slobodan jedan dan. Propustio sam jedan trening, a onda sam narednih sedam dana trenirao sa krvavim nogama. Dobio sam ovakvu šansu, da je propustim zbog virusa – nije bilo šanse“.
E, to je Stefan Birčević – čovek koji je krvario zbog reprezentacije.
Ovo je samo deo priče nekadašenjeg reprezentativca Srbije, a ostatak pogeldajte u video intervjuu.
Bonus video:
