“Zdravo Kobi, čast mi je!”, pružio sam ti ruku, a ti razvukao lice u prepoznatljiv osmeh i uzvratio… Nažalost, ovo se nije desilo. Niti će.

Ovo je moja priča o tebi, Kobi, za koju bih voleo da je nisam nikad napisao.

Postoje neki ljudi koji menjaju svet, nabolje. Kobi Brajant je bio jedan od njih, onaj poseban čovek. Njegova Đana je, možda, bila baš takva.

Nikada nećemo saznati koliko bi legendarni “jezeraš” još učinio za košarku, za društvo, za svet. Na terenu je dao sve, van njega je nastavio da daje. Njegovom “sinu”, kako je zvao svoju drugu ćerku, prognozirana je blistava karijera, čak i igranje u ženskoj NBA ligi. Nećemo videti da li bi stigla tamo.

Njih dvoje, uz još sedam osoba, nečija porodica i dragi ljudi, napustili su nas 26. januara u strašnoj tragediji, padu helikoptera.

Mit o Kobiju će trajati, biće večan, čini se da je tek njegovim odlaskom došlo na videlo koliko veliki je bio u svakom smislu. Košarkaš, sportista, čovek. Ne mora tim redom, bio je dobar čovek, to svi kažu. To je i važno.

Nije to ono “o preminulima sve najbolje”, prosto je tako.
Neprikosnoveni broj 24 (FOTO: Christian Petersen/Getty Images)

Kažu za njega da je bio “Majkl Džordan svog doba”. Ne! Nije! Bio je Kobi Brajant, košarkaš Lejkersa, jedan od najboljih ikad… A nije ga ta organizacija, ta mašinerija po imenu NBA liga volela. Nećemo se lagati. Ne kao Majkla, ne kao Lebrona. No, to sad nije tema.

Imao sam tu čast da “zakačim” kraj Džordanove karijere i celu Kobijevu, svih 20 godina u žuto-ljubičastom dresu. Čoveče! Umetnost!

Pet šampionskih prstenova s Lejkersima, dva puta najbolji igrač velikog finala, dvaput najbolji strelac lige, 18 puta učesnik Ol-star meča (1997. je pobedio u takmičenju u zakucavanju), 11 puta idealna NBA petorka sezone, četvrti na večnoj listi košgetera, dva olimpijska zlata s reprezentacijom… Povučene osmica i dvadesetčetvorka od strane tima iz “grada anđela”. Jedini u istoriji s dva broja koja su otišla pod svodove neke hale.

Tu sam i stao, jer koga je briga za brojke, dostignuća, rekorde, počasti… Kobija više nema.

Nikad nisam navijao za tvoje Lejkerse, a i kako bih, naročito protiv “srpskog” Sakramenta ili “mog” Bostona… Ali, nisam mogao da ne poštujem momka s brojem osam, kasnije i s brojem 24 na leđima.

Bilo je uživanje gledati kako sazreva od čoveka koji je radio šta je hteo, zakucavao “u lice” i višima i nižima i slabijima i jačima od sebe, koji je bio prava sila na terenu, do smirenog vođe na terenu i mentora mlađim igračima, surove košarkaške elegancije.

Opet, ponavljam, mnogi bi rekli i Džordanov naslednik zbog sličnosti u igri i tog pobedničkog mentaliteta (snimak ispod).

Ipak, ne. Kobi je Kobi, Majkl je Majkl, ponoviću i to. “Mentalitet Mambe” za nijansu je drugačiji od onog koje je posedovalo “Njegovo leteće visočanstvo”.

Nekako je drugačije zračio Brajant, jednostavno je tako.

Bio je motivator, naročito u poznijim igračkim godinama, vreme ga je učilo, a on naučeno prenosio dalje i nekim svojim izjavama prosto terao ljude da razmišljaju, da se prenu, da potraže pomoć ako treba… Znam priču, istinitu i potvrđenu, da je jedan momak, zahvaljujući tome što je slušao i čitao njegove izjave i citate uspeo da prevaziđe svoje teško psihičko stanje. To mogu retki, naročito u današnje vreme “lajfkoučeva” i njima sličnih. Čast izuzecima, naravno, ali svi znamo o kojim individuama pričam.

Ovako je govorio Kobi…

Došao je taj 26. januar. Tragedija, jedna od najvećih. Poginuo je Kobi Brajant. Zaplakao sam kad sam to pročitao, nisam želeo da verujem.

Hteo sam da je to još jedna vest s onih lažnih sajtova kojima ništa nije sveto, pa ni ljudski život. Nažalost, nije bila. Mislim da ni dva dana kasnije još uvek nisam “svario” ovu informaciju. Mnogi kažu da osećaju kao da je poginuo neko njima blizak, razumem ih. Kad gledaš nekog, diviš mu se, poštuješ ga, ponekad i “mrziš” jer pobedi tvoj tim, jednostavno ti uđe pod kožu. Kobi je bio takav. Malo je takvih ljudi, premalo na ovom svetu. Možda ih sad više ima na onom. Definitivno jedan više.

Kažu da za svakog postoji plan, da svako ode kad ispuni svoju svrhu. Nisam siguran kakav je tačno plan postojao za ljude koji su tog dana bili u helikopteru i da li su ispunili svoju svrhu, naročito to troje nesrećne dece…

Na kraju, mogao bih na ko zna koliko strana, u koliko romana i tomova da pišem o tome koliki je uticaj na mene ili bilo kog drugog ljubitelja najlepše igre na svetu imao taj čovek s osmehom “od milion dolara”.

“Zdravo Kobi, čast mi je!”, pružio sam ti ruku, a ti razvukao lice u prepoznatljiv osmeh i uzvratio… Nažalost, ovo se nije desilo. Niti će.
Jedini sportista s Oskarom (FOTO: Getty)

Nemerljivo mi je žao zbog toga, jer mi je to bila jedna od najvećih želja, uz još nekolicinu košarkaških legendi, koje sam želeo da upoznam, popričam s njima. Još mi je žalije što se taj 26. januar desio, što ta deca nisu uspela da dožive da promene svet, jer možda su baš ona ta koja bi to učinila. Što su mnoge porodice zauvek osakaćene tragedijom, a što je (košarkaški) svet izgubio jednog velikog sportistu i čoveka, o čemu govore reči poznatih i onih manje poznatih širom globusa.

Počivaj u miru, Kobi, hvala ti za sve, počivajte u miru svi iz kobne letelice, to ste zaslužili…

Ne, nije “Mamba out”, sada je “Mamba in”, više nego ikad… A nismo želeli, niti u najluđim snovima razmišljali da će biti ovako. Nikad nećeš biti zaboravljen, dok je nas kojima je narandžasta lopta u srcu, a posebno nas koji ćemo s “perom” u ruci podsećati na postojanje jednog od najvećih. Za one malo mlađe, tu će biti “Jutjub” da vide kakav si bio, a i mi malo stariji ćemo često da se podsećamo toga… I pričaćemo. O legendi po imenu Kobi Brajant.

Zdravo Kobi, ne zbogom… “Heroji dođu i odu… Legende ostaju zauvek.”

VELIKI BRAJANT Košarka = Kobi, pamtićemo ga zauvek!

SPORT FOKUS | PRESSEK: Kokoškov je „TAJ“, Zvezda treba iskusnijeg trenera, Bogdan bira tim i cifru

Dragi Kobi…

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime