Kako je to bilo nekada na Parku prinčeva – Liverpul ne gubi u finalima!

Istanbul želi da prvi put posle 15 godina ponovo postane domaćin finala Lige šampiona (PHOTO: Getty images)

Iako spadaju u velikane evropskog fudbala, finalna utakmica UEFA Lige šampiona koja će se za nekoliko dana odigrati u Kijevu, biće tek šesti put da Real i Liverpul odmeravaju snage na kontinentalnoj fudbalskoj sceni.

Ta činjenica zbog koje ovaj okršaj ne može da se u punom smislu reči nazove evropskim Klasikom, naravno ne znači da će utakmica doneti manje uzbuđenja nego neki koji smo viđali mnogo češće. Pored toga što je u pitanju finale najjačeg klupskog takmičenja na svetu, postoje i neki neraščišćeni računi iz prošlosti. Više razloga da želi poravnanje ima Real, koga je Liverpul pobedio u prvom susretu ovih timova, koji je ujedno odlučivao o šampionu Evrope za sezonu 1980/81.

Real se spremio za svoje deveto finale!

Susret, na koji i mi imamo pravo da budemo ponosni iz jednog posebnog razloga, bio je treći put da se Crveni bore za evropsku krunu, dok su se Beli za takvu utakmicu spremili deveti put! Utakmica, koja inače važi za jednu od najslabije upamćenih u istoriji finala ovog takmičenja, odigrala se na Parku prinčeva u Parizu, na terenu koji je bio u prilično lošem stanju jer se samo nekoliko dana ranije na istom mestu igrao ragbi. Liverpul je želo da nastavi niz finalnih pobeda, a Real prvi trofej posle onog koji je zadobio trijumfom nad Partizanom petnaest godina ranije.

Uoči Kijeva: Kako su Real i Liverpul debitovali u finalima Lige šampiona

Razog zbog kojeg utakmica ima određenu težinu za srpski fudbal je to što je na klupi Madriđana sedeo Vujadin Boškov. Popularni Vujke je prethodnu sezonu okončao osvojivši duplu krunu za Real, ali mu je u sledećoj kao poslednja šansa ostalo finale u Parizu.

Razlog zbog kojeg se ovaj duel slabije zadržao u sećanju ljubitelja fudbala je kvalitet utakmice koji nije bio na očekivanom nivou. Loš teren i čvrsto pridržavanje nešto krućih taktičkih varijanti, doprineli su da skoro pedeset hiljada gledalaca ne vidi predstavu koja bi se mogla nazvati vrhunskom ikao je u ekipama bilo fudbalera itekako sposobnih za takva ostvarenja.

Liverpul je imao daleko iskusniji sastav od Reala

Crveni su u Pariz došli sa nekolicinom igrača ovenčana slavom iz dva prethodna finala i čuvenim trenerom Bobom Pejslijem. Rej Klemens, Teri Mekdermot, Rej Kenedi, Grem Sunes, Keni Dalgliš, Fil Nil, Alan Hansen, kapiten Fil Tompson, Džimi Kejs – svi su imali bar jedno veliko finale u nogama. Sa druge strane, Boškov je raspolagao sjajnim fudbalerima, ali koji su se u klubu zatekli posle niza godina bez evropskih uspeha i pomalo opterećeni klupskom ,,anonimnošću”. Međutim, neka od tih imena danas znače veoma mnogo: Hoze Antonio Kamačo, Uli Štilike, Vinsente del Boske, Huanito, Santiljana.

Bilo je to doba kada su vrhunski klubovi i dalje imali ograničen broj stranaca. Izuzimajući tri Škota (Sunes, Dalgliš, Hansen), Liverpul je bio potpuno domaći tim. Real je pak u svojim redovima imao samo jednog – Nemca Štilikea. Takođe je zanimljiv podatak da su fudbaleri Liverpula morali zbog tadašnjih propisa da lepljivom trakom prekriju oznake marke Umbro na svojim dresovima.

Sramota iz Hihona 1982.

Jedini pogodak u trijumfu ekipe sa Mersisajda je postigao Alan Kenedi u 81. minutu, fudbaler koji će tri godine kasnije izvesti pobedonosni jedanaesterac u Rimu u duelu sa Romom. Bob Pejsli je postao prvi trener sa tri trofeja u takmičenju, a Liverpul ostao neporažen u finalnim mečevima. Crveni su obeležili tu dekadu sa još dva finala, dok je Real na svoje sledeće morao da čeka još sedamnaest godina, kada je dočekao Predraga Mijatovića.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime