Ibanjez bez dlake na jeziku: Deca se drogiraju, a svi su talenti – ljudi nemaju da jedu

Jedan od najomiljenijih fudbalera Crvene zvezde poslednjih godina, svakako je i Luis Ibanjez.

Omaleni Argentinac je svega jednu sezonu nosio dres srpskog šampiona i za to vreme svojim partijama oduševio navijače tima sa “Marakane”.

EKSKLUZIVNO: Poklon za sve čitaoce Meridian Sporta – 2.000 RSD za online klađenje!

Da ne može bez Beograda, videlo se kada je stigao u Grafičar, gde sa kapitenskom trakom oko ruke polako završava svoju karijeru.

Gostovao je u podkastu “AleSto” i govorio svom životu, kao i o problemima u kojim se danas nalaze mladi:

amo gde sam ja odrastao još uvek nema asfalt. To je jedan veoma opasan kvart koji moj tata ne želi da napusti i dalje. Njemu sam renovirao celu kuću, on još živi tamo. Tamo ne može da uđe svako. Ja sam radio… Nije da mi je falila hrana na stolu, moj ćale je uvek radio. Radio je i uveče i popodne, dolazio u sedam ujutru, spavao do tri popodne, pa opet odlazio na posao. Ja sam igrao fudbal i pošto su druga deca imala mogućnost da imaju dobre patike, dobre kopačke ja sam radio. Sa 10 ili 12 godina sam radio po kvartu, kosio sam travu komšijama i onda sa 14 godina sam počeo da radim dostavu za jednu piceriju. Sa 16 godinama sam prodavao ruže na ulici, tu sam mnogo novaca zaradio. Jedan trener iz Boke me je uhvatio dok sam prodavao cveće na ulici, pitao me je šta radim tu. Nakon toga su mi povećali novac, klub mi je davao više i zabranio mi je da radim na ulici”

Takođe, ne zaboravlja svoju porodicu…

“Kod nas u kvartu ili si fudbaler ili radiš na gradilištu ili kradeš! Moj tata je uvek pokušavao da uradi sve kako bi se kod nas u kući pošteno radilo. Bilo šta da radiš. Tako sam naučio od malena i rekao sam sebi da ću uspeti. Kada sam imao 19 godina krenuo sam u Evropu da bi moja familija imala normalan život i da više ne bi morala tako da radi, da na kraju svakog meseca brine da li ima da plati račune ili ne… Uvek sam imao oko sebe ljude koji su pričali da ako pošteno radim i imaš neki cilj možeš doći do toga. Ja sam imao prijatelje koji su krali, koji su bili u zatvoru ili su sada u zatvoru, koji i sada kradu, prodaju drogu… Drogirali su se sa 12-13 godina! Ja sam znao da igram fudbal u kvartu sa ljudima koji nose pištolj u torbici. Meni to nije bilo atraktivno. Ja sam znao koji je moj cilj. Igrao sam fudbal sa njima jer su mi prijatelji, ali onda odem kući i sutra idem na trening. Imam strica koji je igrao fudbal i nije uspeo, njemu je cilj bio da ja uspem. Išao je sa mnom svaki trening – dva sata smo putovali do Boke. Nekada je bilo situacija da on ne jede ništa kako bi meni kupio sendvič da jedem posle treninga. Zauvek pamtim te situacije, znam šta je to bilo… I danas ja finansiram njih, mog tatu, mamu, strica, sestre. Nije mi žao toga, jer ja znam šta su oni dali da ja uspem i postanem neki fudbaler. Danas mi je drago što oni mogu da žive od toga”.

Stojanovića je zanimalo i zašto brojni argentinski fudbaleri nisu uspeli.

“Nisu uspeli jer je u Argentini tako… Podigneš novine i izađu ti igrači, top igrači! Ja ti, Aco, danas na ulici u Argentini, u svom kvartu, mogu naći igrača od 17-18 godina i dovesti ga da igra u prvih 11 u Zvezdi! I to sigurno. Neki nisu uspeli jer su morali da rade. Nekada telo ne može da izdrži napor da ujutru radiš, popodne treniraš ili ujutru treniraš a popodne radiš. Kad ti neko kaže ‘Ja nisam uspeo jer sam morao da radim’, kod nas u Argentini je to istina. Ljudi nemaju da jedu, a klubovi tek sad osiguravaju igrače koji su sa 14 godina dobri, pa imaju menadžere. Pre toga nije bilo. Ja sam prvog menadžera imao sa 18 godina, on mi je kupio kopačke, dao novac za put. Ja gledam sad svuda, ovde u Srbiji, Hrvatskoj, Argentini, dečaci od 12 godina imaju menadžere”

BONUS VIDEO: