INTERVJU: Partizan me zvao, a ja Piksiju spustim slušalicu – sa pet evra u džepu protiv milionera!

Kada vas dvadeset i kusur godina prati nadimak Burzo Maradona, to nikako nije slučajno.

Momak duge kose i brzih nogu zaluđivao je protivnike u mlađim kategorijama, bio jedan od najvećih talenata tadašnje Jugoslavije, pa, nije ni čudo što je dobio direktan poziv od Dragana Stojkovića da pređe u Zvezdu, iako je isprva mislio da se neko šali sa njim.

Golovi u derbiju, desetka na leđima, pa i promašaj pred punom “Marakanom” protiv Rendžersa, obeležili su njegovu turbulentnu karijeru.

Dete Podgorice, bez dlake na jeziku, skroman i pomalo setan, ponosan na sebe i svoje odluke u intervjuu za Meridian sport – Igor Burzanović.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći bonus dobrodošlice od 4.000 RSD potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije

Nakon završetka igračke odiseje, usledila je trenerska, na pomalo neočekivanom mestu.

“Trenutno radim u klubu Stari Bar, koji igra treću ligu i uskoro slavi 100 godina postojanja. Uz priču sa predsednikom koji voli fudbal i želi da izdigne klub, kao i da se ulazi u viši rang, našli smo zajednički jezik i trenutno sam zadovoljan kako ide priča. Imam trenutno B licencu, što znači da mogu da treniram seniore u trećoj ligi i sve mlađe kategorije. Prvu sezonu smo odradili na jedan dobar način i sve to ide svojim tokom.

Kako ti se čini crnogorski fudbal, deluje, da poslednjih godina zaostaje sa ostalim ligama iz regiona.

“Kakav god – naš je. Iskren da budem, pošto pratiš sve, onda znaš da je Crna Gora pretposlednja država Evrope po koeficijentu, izgubili smo jedno mesto u evropskim takmičenjima. Nisam kompetentan da pričam o tome da li je dobra liga, ulaže se, igrači imaju uslove, negde se čak i dobro plaća. Ipak, trebaće vremena da se vrati to jedno mesto, ali klubovi moraju da pobeđuju u Evropi. Ja i gledam našu ligu, ne mogu da ne gledam. Vraćam na TV utakmice, pogotovo Budućnost, koja je moj klub.

Što se tiče samih početaka, Burzanović se posebno rado seća svojih juniorskih dana.

“Iskreno, moj fudbalski put je bio baš dobar. Sve selekcije Budućnosti sam prošao, imali smo sjajnu generaciju ’85. Ja sam već iz kadeta prelazio da igram za omladince, a odatle i za prvi tim kao jako mlad. Čuvena je bila ta sezona u omladincima gde sam 2001. godine igrao sa svojih 16 godina. Borili smo se za ulazak u Prvu ligu SRJ i tadašnju crnogorsku ligu smo baš na dominantan završili. Odavno se nije pojavila ekipa koja može da se uporedi sa tom našom generacijom. I da ne zaboravim, trener nam je bio Brano Milačić.

Jedan je od retkih koji je nastupao pod dve himne…

“Što se reprezentacije tiće, pozivan sam za tadašnju reprezentaciju Jugoslavije, sećam se da je još bila himna “Hej Sloveni”. Od igrača iz Crne Gore, bili smo tu Vukčević, Purović i ja. Nakon toga sam igrao u svim selekcijama do seniora u reprezentaciji.”

Nadimak Burzo Maradona je postao tvoj zaštitni znak.

“Tako su me prozvali navijači Budućnosti. Ne znam kako sam dobio taj nadimak, to je sve spontano išlo. Debitansku sezonu sam odigrao sjajno, dao mnogo golova za prvi tim. Navijači su uvek imali svoje ljubimce, prave pesme, pišu poruke, tako da je sve došlo spontano i to me prati i dan danas.”

Pre nego što je Zvezda pokazala interesovanje, malo je poznato da je i Partizan hteo da te dovede.

“Istina. Imao sam u to vreme dosta poziva, bilo je samo pitanje kada ću napustiti Budućnost. Slušao sam raznorazne priče, zvali me razni menadžeri. Nudili mi svašta, ali od toga ništa nije bilo. Prvi moj konkretan poziv je stigao od Nenada Bjekovića, nedugo pre nego što sam prešao u Zvezdu. Znao je za moju situaciju, samo mi je rekao “pratimo te, nadam se da ćemo se dogovoriti”. Od tada me niko nije zvao, zatim je usledio poziv od Dragana Stojkovića. Sve je to trajalo dan i po.”.

Kako je to izgledalo?

“U to vreme je bilo moderno da se sakrije broj i zove, predstavljajući se kao neko drugi. Ja sam tog dana bio sa drugom na Starom aerodromu, zvoni mi telefon, vidim srpski broj. “Da li je to Igor Burzanović, ovde Dragan Stojković”. Ja samo izgovaram “Da, da”, i spuštam slušalicu. Posle minut, opet me zove Piksi, a ja se izvinjavam, kažem da me stalno zovu sa skrivenih brojeva, on se smeje. Dogovorili smo se za 25 sekundi – moja želja je bila da dođem u Zvezdu, iako sam znao da je u klubu bila teška situacija. Sledećeg dana je poslao Diku Stojanovića u Podgoricu, nisam ni znao, niti pitao koliki mi je ugovor. Samo sam hteo da znam da je to bilo završeno i da odem da slavim sa društvom.”

Da li si imao problema da se adaptiraš na novu sredinu? Nije mala stvar doći u Beograd sa 20 godina.

“Ceo taj period pre prelaska u Zvezdu sam često dolazio u Beograd. Znao sam gotovo sve mlade igrače iz Zvezde, nije mi bilo iznenađenje taj prelazak u drugi grad. Ispunila mi se želja da potpišem za taj klub, samo sam čekao da dođem na “Marakanu”.Imao sam veru u sebe, jedva sam čekao da igram. Bila je jaka konkurencija, Đokić, Purović, Rašković… Pričamo o ogromnom klubu, gde je svaki igrač bitan i svako ko je tu očekuje da igra. Debitovao sam u Železniku, ako se sećam neko se neko rano povredio, ja uđem i dam gol protiv Bežanije, nije moglo bolje. Zatim je usledio derbi i onaj poraz od 4:2 na “Marakani”, ali izdigli smo se i nakon onog odlaska sa klupe velikog gospodina Dušana Bajevića, uspeli da osvojimo duplu krunu i na dominantan način završimo sezonu. Situacija u klubu uopšte nije bila naivna, bilo je teško, ali, eto… Odradili smo veliki posao.

Rendžers, čuvena utakmica i po mnogima najveća šansa te generacije. Liga šampiona je bila bliže nego ikada pre…

“Ja ni dan danas ne znam kako sam igrao tu utakmicu u Beogradu. Zglob mi je bio kao jabuka, nisam mogao patiku da obučem. Meni je bio san da igram pred 50.000 ljudi, to si morao da očekuješ kad si već u Zvezdi. Meni ništa nije bilo jasno što se zagrevamo na pomoćnom terenu, a dok na stadionu gori sve. U glavi se dešava haos, pa izađeš kroz tunel, jedva čekaš da se pokažeš. Imao sam Isusove bolove, ali Bože moj. Uspeli su doktori da me zaleče, nosio sam gips nekoliko dana pred utakmicu. Ne tražim alibi nikakav, desio se taj promašaj. Igrao se prvi minut, ispred mene igrači od pet miliona, ja u džepu pet eura. Eto, iskreno, mislim da je u tom trenutku Rendžers bio ekipa sa kojom je moglo da se igra, ali isto tako, nismo bili zreli za Ligu šampiona. Opet, nije mala stvar igrati grupnu fazu Lige Evrope.

Prisetio se i meča protiv ekipe iz Minhena u prvom kolu tadašnjeg Kupa UEFA.

“Pamtim i taj meč protiv Bajerna, vodili smo 2:1, primili dva gola u samom finišu i izgubili. Sećam se da je Milijaš posle utakmice rekao Ranđeloviću “Šta mi uradi ovo, izbacio si mi dva miliona iz džepa.” Tada je bio neki čudan sistem, izgubili smo posle sve utakmice. Šteta, mogli smo možda i više da napravimo.

Čudna je bila ta sezona 2007/2008. Sezona bez poraza, a posebno se pamti meč u polufinalu Kupa protiv Partizana.

“U prvenstvu smo bili drugi, iako smo odigrali sezonu bez ijednog poraza. Nikada neću moći da zaboravim onu krađu u polufinalu Kupa, kada je poništen čist gol Milijaša zbog navodnog ofsajda. Totalno čudan meč, “delije” nisu pevale prvih 27 minuta zbog smrti navijača Vojvodine, primamo dva gola u tom periodu i čini se da je to kraj. A, onda je eksplodirao stadion, mi krećemo da igramo, da se dižemo, dajemo dva gola u drugom poluvremenu, pa nam ponište čist gol. Da je sudija to priznao, ubeđen sam da bi im dali još dva do kraja. Međutim, Jovetić pogađa nešto pred kraj i gubimo utakmicu. To je jedan od najtežih poraza u mojoj karijeri, definitivno.

Zdenjek Zeman – noćna mora tadašnjih fudbalera Zvezde.

“Sećam se tih priprema u Austriji, bilo nas je 27 fudbalera, a na svakom treningu je falilo 8, 9 igrača. Pakleni treninzi, trčanje po betonu, on sedne na biciklu i prati nas. Noge su nam pucale, bilo je i varijanti sa džakovima uz stepenice, ali, nije on nešto puno ostao, tako da ga nisam nešto ni puno zapamtio.

Čini se da je u tom periodu bilo sve manje mesta za tebe na terenu, pa je usledio povratak u Budućnost.

“Posle tog leta, usledili su problemi u klubu. Ja više nisam bio u prvom planu, promenile su se mnoge uprave, na kraju je došao Vladan Lukić. Ilija Ivić je bio sportski direktor, mi smo bili na pripreme na Kipru, odradim ih fenomenalno. Vraćamo se, a meni nude da idem u Koreju. Ja kažem da hoću, ali, oni mi objasne da bih išao na pozajmicu. Odmah sam odbio, ostajalo mi se u Zvezdi, nisam hteo da slušam tu ponudu. Ustanem i napustim sastanak, odmah me je zvao Ilija Ivić, ja odem kod njega u kancelariju, ispalo je kao da viče na mene, želeo sam da se lepo dogovorimo, ne da se svađamo. Bili su na kraju stvarno voljni da mi pronađu klub, kada me već ne žele. Između ostalog ja dođem kući u Podgoricu, sedim sa prijateljima, a oni mi pričaju kako situacija u crnogorskom fudbalu nije loša. Odlučim da se vratim u Budućnost i to je bio pravi potez. Pokojni Miodrag Ješić je tada bio trener, hteo je da me vidi, da li sam u formi, međutim, stavi me na klupu prvu utakmicu. Mi igramo 1:1, prođe prvo poluvreme,

Eksplozija u dresu Budućnosti, pa novi početak u Zvezdi… Ili je to samo tako delovalo?

“Nisu računali u tom trenutku na mene, volim fudbal, volim da ga igram i gledam. Odigram neverovatnih pola godine, dam 10 golova, namestim 15. Stvarno sam bio u odličnoj formi, vratim se u Zvezdu pred kraj polusezone, a tada je već predsednik bio Vladan Lukić. Ja dolazim na sastanak, oni mi pričaju kako računaju na mene, kako sam prvi izbor, čak mi nude i kapitensku traku. Sve sam ja njih saslušao, ali sam im rekao da meni traka kao traka ništa ne znači i pitao da li će oni mene da puste pola godine da igram konstantno.

Vladimi Petrović Pižon je napravio smenu generacija, dok je klub grcao u problemima do guše… Ipak, tog leta si i definitivno završio epizodu u Zvezdi. Šta se desilo?

“Prođe to, odemo na pripreme sa Pižonom u Ivanjicu, ja opet odigram odlično, dam nekoliko golova, namestim isto još neki. Međutim, pred meč u Velenju, protiv Rudara, trener pravi ekipu koja će da počne utakmicu – mene nema. Ja u šoku, prilazi mi Ninkov, pita me šta se ovo dešava, ja kažem da nemam pojma. Nisam mogao da verujem šta se dešava, ja završim trening, odem kod Pižona na razgovor i kažem mu da ja od danas nisam više igrač Crvene zvezde. Iz poštovanja sam prvo otišao kod njega, on mi priča da mu trebam, a mene nema na mapi. Nijedan problem nisam napravio, nijedno kašnjenje… Pričali su mi da sam lud, kako to da mislim da odem iz Zvezde. Nekako se tu dogovorimo, kažu mi da je obeštećenje za mene 3 miliona evra. Ja pred njima zovem majku, kažem joj “Rodila si sina od tri miliona”. Nisam imao klub, nisam znao šta da radim, a onda me je zvao Piksi u Nagoju. Opet smo se dogovorili za minut, međutim, iz Zvezde su mislili da sam se ja već ranije dogovorio sa Piksijem, pa je nastala frka. Nisu hteli da spuste cenu, mislili su da smo se ja i on nešto iza njihovih leđa dogovarali. Ipak, došao je menadžer Nagoje, nekako se dogovorimo, Zvezda dobije 1.100.000 evra, ja odem u Japan i završavam epizodu u Beogradu.

Piksi retko koga zove dvaputa, ali, tebe je iz nekog razloga baš voleo i cenio. Kako pamtiš odlazak u Nagoju?

“Tamo mi je bilo fantastično, dve i po godine sam bio tamo. Osvojili smo istorijsku titulu i Superkup, imao sam neverovatne uslove, igrali smo fenomenalno. Japan je po meni najbolja zemlja na svetu, to je savršenstvo u svakom mogućem smislu. Od organizacije, stadiona… Svaki klub tamo ima dva stadiona, od po 30 i 55 hiljada i oni tačno znaju od prodaje na kom stadionu će se igrati meč.

Nakon toga usledile su selidbe po Istoku, prvo na Tajland, pa Kazahstan i na kraju Kina. A, onda je odlučio da se vrati kući, tamo gde je svoj na svome i gde je najsrećniji.

Fudbalski fanatik, željan lopte i čovek kome novac nikada nije bio prioritet ima o čemu da priča svojoj deci, a u trenutku rađenja intervjua u Podgorici, nema ko mu se nije javio i prišao da se pozdravi sa njim – Burzo Maradona se ne zaboravlja.

BONUS VIDEO: