Džoni Šervud – fudbaler koji je preživeo atomsku bombu i logore smrti

Foto: Youtube printscreen

Neobičan životni put je prevalio Džoni Šervud, junak naše današnje priče. Uživao je u blagodetima fudbala obilazeći svet sa svojom ekipom. Proputovao je Evropu, Južnu Ameriku, i Daleki istok, gde je, slobodno možemo reći, bio neka vrsta fudbalskog imperatora. Na 70 mečeva na međunarodnoj turneji postigao je isto toliko golova. Njegovi snovi su se ubrzo raspršili kao pepeo na vetru. Poziv koji je dobio 1941. nije stigao sa adrese nekog kluba, već iz vojnog odseka. U tekstu koji sledi, saznaćete zbog čega je zadužio nadimak Srećni Džoni i kroz kakve je muke prolazio.

Čudni su putevi gospodnji. Danas sa svojom ekipom obilaziš svet, fudbalske terene širom sveta, zadivljuješ publiku poput putujućeg cirkusa. Sutra si u zabačenom kutku sveta sa svojom četom u blatnjavom rovu, na usluzi svojoj zemlji. Čuvaš leđa svojim saborcima, čuvaš poslednju liniju odbrane, iza koje se ne nalazi gol, već hiljade ljudskih života koji su prepušteni na milost i nemilost u slučaju kapitulacije. Meta više nije objekat sa mrežom, prečkom i dve stative. Ona je pokretna, i ti za nju imaš isto svojstvo kao ona za tebe. I ti si meta.

Šervud je bio svega toga svestan. Igrao je utakmicu u kojoj ne postoje termini „drugo poluvreme“ i „revanš“. Nema popravnog ispita i prava na grešku, jer svaka može da bude skupo plaćena. Oznaka „ekipe“ više ne stoji na grudima, već na levom ramenu, a ona se zove Britanska kraljevska artiljerija. Ali o tom potom.

Džoni Šervud je rođen 1913. godine u Redingu kao jedno od jedanaestoro dece u porodici. Priča o njegovom prvom dodiru sa fudbalom je pomalo šablonska, kao kod mnogih fudbalera: „kao klinac je video starije kako igraju fudbal i zavoleo loptu“, itd, itd. S obzirom da su priče po takvoj matrici ispričane nebrojeno puta, mogao bi da se napravi izuzetak.

Kao tinejdžer se priključio ekipi Redinga, gde je ubrzo postao jedan od ključnih igrača, igrajući na poziciji centarfora. Reding tih godina nije činio elitu engleskog fudbala, igrao je u nižim takmičenjima a jedini trofej osvojen 30-ih godina, bio je Kup treće divizije (1938). Šervud se ubrzo preselio u redove Korintijansa (ne onog brazilskog) i počeo da igra utakmice na međunarodnoj turneji. Klub je postojao od 1882. do 1939. i upravo su njegov zaštitni znak bila gostovanja širom sveta.

Šervud je igrao po Južnoj Americi, Evropi, i Dalekom istoku, ali su njegova putovanja okončana izbijanjem Drugog svetskog rata. Igrao je fudbal do 1941. godine, kada je sa petoricom braće mobilisan i poslat na Bliski istok. Ostavio je trudnu suprugu Kristinu i sina Filipa. Bio je raspoređen u redove Britanske kraljevske artiljerije, a dodeljen mu je čin narednika. Hitno je prebačen u Jugoistočnu Aziju decembra 1941. godine nakon japanskog napada na američku bazu Perl Harbur na Havajima.

KO OSVAJA UEFA SUPERKUP?

Nakon tog napada, Japancima je porastao apetit pa su za sledeći „plen“ izabrali britanske kolonije u Indokini (Singapur, Burma, Indija). Šervud je sličan ambijent video u Južnoj Americi, ali ovoga puta mu je bila dodeljena druga uloga. Trenera je zamenio nadređeni oficir, a prvi put se suočio sa taktikom u kojoj se nije pominjala lopta. Ona je glasila: ubij ili umri. Februara 1942. je sa svojom jedinicom u Singapuru odbijao napade Japanaca, međutim vazdušni udari su bili toliko intenzivni, pa je bilo samo pitanje vremena kada će otpor Britanaca biti slomljen.

Zbog bezizlazne situacije u kojoj su se našle britanske snage, doneta je odluka o predaji, uprkos naređenju Vinstona Čerčila da se bore do poslednjeg čoveka. Zajedno sa Šervudom, zarobljeno je preko 80.000 vojnika, što se smatra jednиm od najvećih poraza Velike Britanije u njenoj istoriji. Fudbaler je naredne tri i po godine proveo u zarobljeništvu, obeleženom psiho-fizičkom torturom, bolestima i monsunima.

Zarobljenike je čekao pakao burmanskih logora. Mnogi su sa lokalnim civilima lojalnim Britaniji poslati na prinudni rad, učestvujući u izgradnji tzv. „Železnice smrti“, koja je povezivala Tajland sa Burmom. Na trasi od 415 kilometara bilo je raspoređeno desetine hiljada ljudi.

Japanci su kundacima pušaka zverski premlaćivali svakoga ko nije bio u stanju da nastavi sa radom, a pojedinci su kažnjavani tako što su im vezivane ruke, a ispred nijih su ostavljane otvorene konzerve sa hranom. Pored torture Japanaca, novu muku doneli su higijenski uslovi koji su pogodovali širenju zaraznih oboljenja. Zajedno sa prugom gradilo se carstvo malarije, kolere i dizenterije. Prilikom izgradnje „Železnice smrti“ umrlo je 90.000 civila i 16.000 zarobljenih saveznika.

KO ULAZI U LIGU EVROPE?

Problemi sa zdravljem zahvatili su i Šervuda koji je oboleo od malarije. Stadijum bolesti je bio takav da je malo falilo da umre. Čak mu je jedan od lekara rekao da je za njega već bila pripremljena pirinčana vreća u koju bi ga ubacili. Šervud je na svu sreću preživeo. Govorili su da je imao jak karakter i da nikada nije gubio nadu. Volja i želja za životom su mu sačuvali glavu, kao i često razmišljanje o supruzi, kojim je uspevao da prebrodi teške dane u zarobljeništvu.

Kako bi našao izduvni ventil i skrenuo misli sa azijskog pakla, počeo je da igra fudbal sa stražarima. Jedan od stražara ga je prepoznao, jer se ispostavilo da je Šervud igrao protiv njega u Jokohami 1938. godine. Veruje se da je upravo on urgirao da se fudbaler ne izlaže torturi poput ostalih zarobljenika. Kao i Fricu Valteru, i Šervudu je lopta mnogo pomogla u danima zarobljeništva.

Jednom prilikom ga je jedan stražar video kako žonglira i zatražio da i njega nauči isto. Zauzvrat mu je obećao veću porciju hrane. Postigli su dogovor da ako Šervud nauči Japanca da žonglira, on i njegovi drugovi sa kojima je igrao fudbal će dobiti veće porcije hrane. Stražar je održao reč.

Koliko god da je važio za psihički stabilnu osobu Šervudovo mentalno zdravlje je počelo da se urušava usled tragičnih prizora kojih se nagledao na zloglasnoj reci Kvai, koja je važila za najozloglašeniju deonicu „Železnice smrti“. Usled napora kojima su bili izloženi, pojedincima su noge bile toliko deformisane, da je izgledalo kao da će im kosti iskočiti iz kože.

Nakon radova, fudbaler je svako veče provodio pored drvenih krstova ukopanih u zemlju kojima su obeležene grobnice njegovih saboraca koji nisu izdržali nošenje balvana, japanske kundake i bolesti.

U međuvremenu se situacija na azijskom ratištu preokrenula. Japanska imperija je pred naletom saveznika gubila teritorije pa su Japanci 1944. poveli zarobljenike iz Indoкine u svoju zemlju. Međutim, transport logoraša nije bio jednostavan, pošto je američka ratna mornarica kontrolisala veći deo Pacifika. Brod u kojem se nalazio Šervud naleteo je na zasedu Amerikanaca koji su ga torpedovali. Od 900 zarobljenika, 800 se udavilo, a Šervud se zahvaljujući povećem komadu drveta održavao na vodi, krećući se ka obali.

Presreo ga je drugi japanski brod koji ga je odveo na planiranu destinaciju. Smešten je u blizini Nagasakija, gde je 9.avgusta 1945. prisustvovao eksploziji atomske bombe koju su bacili Amerikanci. Poginulo je između 39.000 i 80.000 ljudi, a Šervud je ponovo imao sreću da preživi. Kasnije je u svojim memoarima opisao prizor koji je video tog jutra: „Video sam oblak u obliku pečurke koji se konstantno uvećavao. Imao je crnu boju, koja se zatim pretvorila u sivu. Na nebu su se odjednom pojavile višebojne iskrice koje su se presijavale kao dragulji“.

Oslobodile su ga američke kopnene snage i poslale ga u SAD na oporavak. U domovinu se vratio novembra 1945. godine. Mnogo je oslabio, od njega su ostali samo kost i koža. Pored fizičkog, ni mentalno zdravlje nije bilo na zavidnom nivou. Traume koje je osetio po burmanskim logorima smrti uzele su maha, pa su ga svake noći mučili košmari. Lekari i sedativi nisu pomogli pa se povukao iz fudbala i počeo da piše memoare.

Poslednje stranice završio je 1984. godine, a godinu dana kasnije umro je od srčanog udara u 72. godini života. Njegovim memoarima se gubi svaki trag do 2013. godine, kada ih je pronašao njegov unuk Majkl, dok je čistio potkrovlje. Knjiga „Srećni Džoni“ bazirana na njegovim beleškama objavljena je na 70. godišnjicu oslobođenja Indokine 1944. godine.

Ovaj čovek je zaslužio raj, pošto je proz pakao već prošao…

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime