Dan kada je „posađena“ NBA liga

Foto: Wikimedia Commons

Kada se Nemačka predala u maju 1945. godine, postalo je jasno da će Drugi svetski rat, najveći oružani sukob u istoriji čovečanstva, uskoro biti završen i da će civilizacija ubrzo početi da razmišlja o budućnosti. Naravno, sport je bio deo te budućnosti i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Za tamošnju publiku tada neprikosnoveni sport bio je bejzbol koji je nakon rata počeo da vraća taj epitet i izgrađeni publicitet. Američki fudbal je nastavio da se razvija, hokej se tokom sukobljavanja dva vojna saveza igrao samo u dva kanadska i četiri američka grada i bio je najpopularniji na severnom delu kontinenta, dok su preostala dva glavna komercijalna sporta, boks i konjičke trke, mogla da nastave sa unapređivanjem proverenog koncepta.

Velike dvorane namenjene boksu, cirkusu, konjičkim priredbama i drugim specijalnim događajima nalazile su se u Njujorku, Filadelfiji, Detroitu, Bostonu, Čikagu, Pitsburgu, Torontu i drugim velikim gradovima, ali dok je hokejaški pak već stigao do granica na jugu, profesionalna košarka je u tim trenucima imala lošu reputaciju i bila jednako neuspešna na komercijalnom planu.

Golden Stejt: Petorica za sva vremena

Pokušaji da se uspostave osnove košarkaške lige procvetali su tokom dvadesetih godina prošlog veka. Međutim, globalni ekonomski krah, poznatiji kao „Velika depresija“, zaustavio je te napore, a utakmice su „ostale“ u plesnim halama, teatrima, oružarnicama i manjim teretanama.

Ugled koledž zvezda konstantno je cvetao i širio se državom, a iako većina njih nije nastavila karijeru, oni koji jesu imali su tek dve opcije – manje profesionalne lige sa niskim zaradama ili „amaterske“ timove subvencionisane od strane kompanija koje su ujedno i zapošljavale pomenute igrače.

Košarka je postala nešto privlačnija od 1936. godine nakon što je eliminisano pravilo skoka nakon postizanja koša, a uveden mnogo dinamičniji stil igre, pa su takozvani koledž „dablhederi“ počeli daleko više da se isplaćuju. To je posebno bio slučaj tokom rata pošto su najbolji igrači mogli da ostanu u školi.

Volter Braun, vlasnik hokej tima Boston Bruinsa i Al Satfin, prvi čovek AHL Klivlenda, bili su na čelu grupe koja je pokušavala da formira košarkašku ligu, a u tome su im pomogli Džon Heris, biznismen i političar iz Pitsburga, i Ned Ajriš, predsednik Njujork Niksa između 1946. i 1976. godine.

Ta grupa organizovala je sastanak blizu slavne železničke stanice Grand central u Njujorku, tačnije u hotelu Komodor, 6. juna 1946. godine, tačno dve godine nakon invazije na Normandiju i deset meseci pošto je na Japan pala prva atomska bomba. Na sastanku je formirana „Američka košarkaška asocijacija“ (BAA), liga koja se sastojala od 11 timova sa rasporedom od 60 utakmica u sezoni u trajanju od 48 minuta.

Smitu je oprošteno, ali Lebron više ne može sam

Za predsednika lige izabrali su Maurisa Podolofa, koji je bio i na čelu „Američke hokejaške lige“ i u čijoj kancelariji se moglo napraviti mesta za BAA. Podolof je o košarci znao malo, kao i o hokeju, a i nije se predstavljao drugačije, ali je njegovo znanje o pravu i nekretninama, kao i prisnost sa vlasnicima klubova u potpunosti odgovaralo potrebama grupe. Znate ga, trofej za najkorisnijeg igrača u regularnoj sezoni (MVP) nosi njegovo ime.

Zamišljeni koncept je bio vrlo jasan. Dokazani i u medijima „proslavljeni“ igrači sa koledža prezentovali bi atraktivan stil igre zasnovan uglavnom na brzini i tako bi nastavili da razvijaju popularnost lige.

Ipak, ideja nije uspela iz nekoliko razloga. Pre svega, timovi nisu imali pravi identitet, „dablhederi“ na koledžu su postajali sve jači, većina najkvalitetnijih košarkaša nalazila se u Nacionalnoj košarkaškoj ligi kreiranoj 10 godina ranije ili u „industrijskim“ ekipama koje su nastupale u okviru „Amaterske atletske unije“, dok najveće dvorane poput Medison Skver Gardena nisu mogle da obezbede datume za organizovanje mečeva, pa su klubovi igrali na manjim terenima, zbog čega je finansijski potencijal bio na minimumu.

U drugoj sezoni je ostalo tek sedam timova, raspored je modifikovan na 48 mečeva, a iz Američke lige stigli su Baltimor Buletsi koji su na osnovu tradicionalnog stila i ukorenjenih tehnika bližih navijačima odmah uzeli titulu.

Dakle, problem je bio očigledan. Profesionalni igrači na čija imena se publika uglavnom „odazivala“ nastupali su u Nacionalnoj košarkaškoj ligi po Mineapolisu, Indijanapolisu, Ročesteru, Sirakjuzu, Fort Vejnu, Šibojgenu, Oškošu, Molinu, Andersonu, Toledu i Jangstaunu. Oni su imali kvalitet na parketu, a čelnici BAA infrastrukturu i populaciju. Spajanje je bilo najrazumnije rešenje i prvi korak ka uspostavljanju najdominantnijeg i najisplativijeg šampionata u državi.

Ključni čovek bio je Džordž Majkan, jedan od najdominantnijih igrača na koledžu, koji je vodio tim iz Čikaga (Chicago American Gears) do titule u NBL (Nacionalna košarkaška liga) 1947. godine. Ipak, ceo projekat u Čikagu propao je nakon što su ušli u ligu PBLA (Profesional Basketbal Legue of America) koju je formirao vlasnik tima, a koja je “rasformirana” posle samo osam odigranih mečeva. Majkan je završio u Mineapolis Lejkersima, ali i dalje u „pogrešnoj“ ligi.

Dan kada je „posađena“ NBA liga

Međutim, Podolof je uspeo da regrutuje Fort Vejn i Indijanapolis uoči sezone 1948/49, nakon čega je i Mineapolis odlučio da im se pridruži, a u BAA ligu stigao je i najbolji tim, onaj iz Ročestera. U tom trenutku liga je brojala 12 timova sa najiskusnijim igračima, a na rasporedu je ponovo bilo zakazano 60 okršaja.

Ta sezona BAA ligu je učinila održivom, iako je i dalje bila nesigurna i ekonomski nestabilna. „Ostaci“ NBL pridružili su se BAA ligi već naredne takmičarske godine. Ime je promenjeno u „Nacionalna košarkaška asocijacija“ (NBA), ali suština i hijerarhijska struktura BAA lige se nije promenila.

U šampionatu je učestvovalo 17 timova podeljenih u tri divizije – uz nejednake rasporede i duga putovanja – ali problemi su nastavili da se pojavljuju. Originalni koncept je uništen, Lejkersi i druge velike zvezde retko su se pojavljivali u velikim gradovima, „stara škola“ je bila dominantnija na terenu, a prihodi nisu mogli da pokriju sve troškove.

U sezoni 1950/51 liga je imala 11 klubova i uglavnom je živela od dve glavne atrakcije: Majkanovih Lejkersa, koji su bili na putu osvajanja petog trofeja u šest godina, i Harlem Globtrotersa, koji su redovno punili dvorane širom zemlje. To je i dalje bila vrlo „tupa“ konkurencija koledž košarci.

Evroliga u prelepom Las Palmasu

Onda je bolest s kojom će sport izgleda zauvek „živeti“ zahvatila košarkaški svet na koledžu. Brojni skandali otkriveni su početkom januara 1951. godine, da bi okružni tužilac u Njujorku napokon zaključio kako su mnogi mečevi u 22 grada u 17 država namešteni.

To je stvorilo priliku klubovima u NBA ligi koja, uprkos rasprostranjenom cinizmu i sumnjama, nije pokazivala znake manipulisanja ishodima mečeva. Igrači su imali adekvatna primanja, kockari su „ostali“ na koledžu, što je samo pomoglo da se NBA ustoliči kao legitimna i verodostojna liga.

Takođe, rezultati su odigrali važnu ulogu. Niksi su igrali sedmi meč protiv Ročestera u finalu 1951. godine, a potom izgubili i u sledeća dva finala od Lejkersa. Činjenica da je Njujork tada bio centar sveta kada je reč o medijima i marketingu značila je i da uspeh Niksa daje ligi na važnosti i prestižu.

Jedina stvar koja je trebalo da kompletira originalnu zamisao ticala se velikog tržišta sa ogromnim i glamuroznim arenama. Franšize su se stabilizovale do 1952. godine, pa je migracija iz manjih gradova mogla da počne.

Do 1960. Ročester je već bio u Sinsinatiju, Fort Vejn u Detroitu, a Milvoki u Sent Luisu. Pre početka sledeće sezone, Mineapolis je postao Los Anđeles, dok su se Voriorsi preselili u San Francisko 1962. godine. Proces ekspanzije nastavljen je sve do kraja veka i trenutka kada broj klubova dostiže 29.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime