Avionske nesreće koje su zauvek izmenile fudbal

Fudbal ima i tamnu stranu. Avionske nesreće su svojevremeno zbrisale čitave ekipe, čime su fudbalsku pozornicu uskratile za mnoge sjajne aktere, koji su je ukrašavali svojim majstorijama. Viša sila, nemar, ili neki treći faktor, kumovali su crnini ove igre. Ovo su avionske nesreće koje su zauvek promenile lice i naličje fudbala.

Torino, Italija, 4. maj 1949.

Torino je 40-ih godina bio fudbalska velesila i suvereni vladar italijanskog prvenstva, zbog čega je i dobio nadimak „El Grande Torino“. Osovinu reprezentacije činili su upravo igrači iz ovog kluba. Italija nažalost nije mogla da pokaže svoje kvalitete, jer je ludilo Drugog svetskog rata sprečilo održavanje Svetskih prvenstava 1942. i 1946. Posle rata je došlo vreme za novi početak, i novo dokazivanje.

Po završetku rata Torino je četiri puta zaredom bio šampion Italije. Zlatnu ekipu predvodili su Ecio Loik, Giljermo Gabeto, Valerio Bačigalupo, Valentino Macola (otac Sandra Macole, legende Intera), i ostali. Trebalo je da igrači ovog kluba predstavljaju osnovu Azura na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950. godine.

Međutim, godinu dana ranije, ekipa Torina se avionom vraćala u Italiju sa prijateljske utakmice protiv Benfike u Lisabonu. Vremenski uslovi iznad Torina bili su katastrofalni. Duvao je jak vetar i oblaci su se spustili, što je zaklanjalo vidik pilotu. U takvim okolnostima, avion se zakucao u zid Bazilike Superge, izvan grada. Niko od 31 putnika nije preživeo.

KO ULAZI U LIGU ŠAMPIONA?

Poginulo je 18 igrača, pet predstavnika kluba i tri novinara. Sauro Toma je imao sreću da ga je povreda sprečila da otputuje u Portugal.  Stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice da oda poštu svojim junacima. „El grande Torino“ je ušao u istoriju, a reprezentacija Italije je na Svetsko prvenstvo 1950. putovala brodom.

Poginuli su: Valerio Bacigalupo, Aldo Baljarin, Dino Baljarin, Emil Bonđorni, Euzebio Kastiljano, Rrubens Fadini, Giljermo Gabeto, Ruđero Grava, Đuzepe Grezar, Ecio Loik, Virđilio Marozo, Danilo Marteli, Valentino Macola, Romeo Menti, Pjero Operto, Franko Osola, Mario Rigamonti, Julius Šubert.

Minhen, Zapadna Nemačka, 6. februar 1958.

Minhenska tragedija je dobro poznata ljubiteljima fudbala sa ovih prostora. Ekipa Mančester Junajteda je pre tragedije igrala revanš meč četvrtfinala Kupa evropskih šampiona protiv Crvene zvezde u Beogradu. Đavoli su slavili u prvom meču sa 2:1, dok je u uzbudljivom revanšu bilo 3:3.

Avion sa engleskim timom je po povratku trebalo da sleti na minhenski aerodrom kako bi dopunio gorivo. Nakon što je rezervoar napunjen, piloti su imali poteškoće pri uzletanju, jer je sneg izazvao bljuzgavicu po pisti. Tom prilikom izgubili su kontrolu nad letelicom, sleteli sa piste i udarili u obližnju kuću. Poginulo je 23 putnika, od toga osam igrača Mančester Junajteda i tri člana stručnog štaba.

„Bezbijeve bebe“, kako su prozvali tu generaciju koju je predvodio Met Bezbi, bile su nadomak treće uzastopne titule šampiona Engleske i do nesreće su imale niz od 11 mečevabez poraza.

U znak sećanja na poginule igrače, klub je dodao crnu boju na dres.

Poginuli su: Džefri Bent, Rodžer Birn, Edi Kolman, Dankan Edvards, Mark Džons, Dejvid Peg, Tomi Tejlor, Lajam Vilan.

Dnjeprodzeržinsk, SSSR, 11. avgust 1979.

Ekipa Pahtakora iz Taškenta, bila je jedna od najboljih ekipa u Sovjetskom savezu 70-ih godina. Uzbekistanski tim je 1972. godine osvojio šampionsku titulu, a sedam godina kasnije putovao je na gostovanje Dinamu iz Minska. Katastrofalna greška kontrole leta dovela je do sudara dva aviona u vazdušnom prostoru Ukrajine. Poginulo je 178 putnika, od toga 14 fudbalera Pahtakora.

KO ULAZI U LIGU EVROPE?

Smatra se da je jedan od uzroka nesreće bio let sovjetskog predsednika Leonida Brežnjeva na Krim, kojem su vlasti želele da obezbede siguran let, što je poremetilo vazdušni saobraćaj tog dana. Avionska nesreća iznad Ukrajine, smatra se drugom najsmrtonosnijom u istoriji.

Spisak poginulih: Mihail Ivanović, Vladimir Fjodorov, Alim Aširov, Ravil Agišev, Konstantin Bakanov, Juri Zagumenjih, Aleksandar Korčehov, Nikolaj Kulikov, Vladimir Makarov, Sergej Pokatilov, Viktor Ćurkin, Sirožidin Bazarov, Šukrat Ižbutajev, Vladimir Sabirov.

Atlantski okean, 27. april 1993.

Datum koji je crnim slovima upisan u istoriju zambijskog fudbala. Njena reprezentacija je u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Sjedinjenim Američkim Državama 1994. putovala u Dakar, na gostovanje Senegalu. Plan leta predviđao je tri sletanja na putu do senegalske prestonice: U Brazavilu (Kongo), Librevilu (Gabon) i Abidžanu (Obala Slonovače).

Let je organizovalo Ratno vazduhoplovstvo Zambije i ustupilo je reprezentaciji tehnički nepouzdanu letelicu, na kojoj su i pre poletanja uočeni problemi sa filterima za ulje, nepovezanim kablovima i tragovima pregrevanja. Uprkos problemima, avion je poleteo.

Problemi sa motorom primećeni su već pri prvom sletanju, u Brazavil, da bi nakon uzletanja sa druge destinacije, Librevila, usledila katastrofa. Levi motor letelice se zapalio, a pilot je isključio desni, što je dovelo do pada aviona u Atlantski okean, samo 500 metara od obale Gabona. Niko od putnika, među kojima je bilo 18 fudbalera Zambije, nije preživeo.

Čarlsa Musondu, tadašnjeg igrača Anderlehta, povreda je odvojila od kobnog leta, dok se predstavnik Fudbalskog saveza Zambije, Benet Mulvanda Simfukve spasao tako što mu je ostatak ekspedicije zabranio da putuje u Senegal.

Spisak poginulih: Eford Šabala, Džon Soko, Vajtson, Čengve, Robert Vatjakeni, Eston Mulenga, Derbi Makinka, Mozes Čikvalakvala, Visdom Mumba Čansa, Kelvin Mutale, Timoti Mvitva, Numba Mvila, Ričard Mvanza, Samjuel Čomba, Mozes Masuva, Kenan Simambe, Gadfri Kangva, Vinter Mumba, Patrik Banda.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime