Afrički fudbal: Gde je zapelo?

Godinama smo slušali priče kako je fudbal u Africi u ekspanziji i kako se samo čeka trenutak kada će afričke reprezentacije postati konkurentne evropskim ili južnoameričkim. I to je samo donekle bila istina.

Godinama smo slušali priče kako je fudbal u Africi u ekspanziji i kako se samo čeka trenutak kada će afričke reprezentacije postati konkurentne evropskim ili južnoameričkim. I to je samo donekle bila istina. Prethodnih deset godina se nisu razvile po planu a deluje da trenutno budućnost nije svetla kako se mislilo.

Samo je 13 afričkih selekcija u istoriji odlazilo na Svetsko prvenstvo. Prvi je bio Egipat, davne 1934. godine, ali njima situacija tada bila značajno olakšana. To je period u kom je većina drugih teritorija u Africi bila pod kolonijalnom upravom, pa nisu ni bili u prilici da se takmiče. Maroko se plasirao 1970. godine, 14 godina nakon što su se osamostalili i prestali da budu kolonija Francuske.

Reprezentacija Togoa se na Svetsko prvenstvo plasirala samo jednom, u Nemačku 2006. godine kada je u svet odraslih tek zakoračio Emanuel Adebajor. Reprezentacija DR Konga je takođe zabeležila samo jedan nastup i to kao Zair. Tada su želeli da igraju bosi, imali ono fenomenalno ispucavanje prilikom slobodnog udarca za Brazil i ubedljivo izgubili od Jugoslavije. Angola takođe ima jedno učešće, ali to ne treba da čudi pošto je tamo sport broj jedan košarka i na košarkaško Svetsko prvenstvo su išli čak sedam puta.

Ima i u Africi prijateljskih mečeva!

Najuspešnija afrička selekcija je Kamerun koji je sedam puta bio učesnik, od toga četiri puta uzastopno. Sada ih nećemo gledati na velikom takmičenju, tek drugi put u poslednjih 30 godina. Na spisku putnika za Rusiju neće biti ni Gane, Obale Slonovače i Južne Afrike, reprezentacija koje takođe imaju više nastupa na turniru. Šta im se desilo?

Kvalifikovali su se Egipat, kom će to biti treći nastup, Nigerija koja je učestvovala već pet puta, Maroko i Tunis kojima će turnir u Rusiji biti peti u istoriji i Senegal, koji će tek drugi put na takmičenje, nakon onog ogromnog uspeha u prvom nastupu.

I sada je pravo vreme da malo izdelimo Afriku. Ali ne onako kako su to radile kolonijalne sile. Po gledištima Ujedinjenih nacija, Severnoj Africi pripadaju zemlje Sudan (jedina ne izlazi na Sredozemno more), Egipat, Libija, Tunis, Alžir i Maroko. Postoji i ona teritorija koja se zove Zapadna Sahara, deo Maroka koji traži otcepljenje ali ćemo ovog prilikom tolerisati teritorijalni integritet Maroka.

Ko će od Evropljana na Svetsko?

Od šest država Severne Afrike – tri su se kvalifikovale za naredno prvenstvo! To se dešava prvi put u istoriji. Sudan i Libija nikada ranije nisu bili učesnici, za Libiju je očekivano da to ne bude ni sada kada je u zemlji već takva situacija a može se reći da je samo alžir podbacio. Oni su u Brazilu prošli grupnu fazu, ispred Rusije i Južne Koreje.

Sve ostale zemlje, one u kojima za razliku od severa, preovladava tamnoputo stanovništvo, imaće samo dva predstavnika. Čast će braniti Nigerija i Senegal. Postavlja se pitanje, gde su ostali?

Talenta ne manjka. Pogledajte recimo sastav DR Konga. Mbemba, M’Poku, Kebano, Mulumbu, Bakambu, Afobe, Mbokani… neka veoma zvučna imena su na tom spisku. U reprezentaciji Obale Slonovače je situacija još neverovatnija. Oni imaju bar šest ili sedam ozbiljnih napadača! U defanzivi su Orije i Bai, vezni red drže Gradel, Kesi, Seri… a u napadu su Kalu, Žervinjo, Dumbija, Kođija, Zaha, Korne, Boni, Ja Konan… Ni to nije bilo dovoljno.

Još dva meča u afričkim kvalifikacijama!

Kada se afrički fudbal pojavio na mapi, a to je bilo otprilike u isto vreme kada je Senegal isprašio Francuze, svi su se saglasili oko prednosti i mapa. Tamnoputi fudbaleri su bili fizički dominantni, želje za igrom im nije falilo, taktičke obuke itekako jeste i u napadu su bili mnogo bolji nego u odbrani. Od tada se nije promenilo ništa, za dve decenije. Razne akademije koje se otvaraju po siromašnim zemljama ne mogu da privuku kvalitetne trenere a Francuska, koja crpi najveći broj talenata ima jako uporište i u ’’pismenijim’’ kulturama poput Alžira, Maroka ili Tunisa.

Zemlje Centralne Afrike su u agoniji, jer istrošeni treneri poput Marka Vilmotsa koji je posao u reprezentaciji Belgije radio ispod očekivanog nivoa dođu, ne naprave rezultat i odu. Pored para kojih u Africi nema previše, potrošeno je i značajno vreme jer stagniranje afričkog fudbala daje šansu drugima da zauzmu njihovu poziciju.

Kladi se na prijateljske mečeve!

Jedan od primera koji bi mogli da slede je Maroko, koji je u odlučujućem meču na teren poslao čak deset igrača rođenih van svoje teritorije. Ukoliko bi to u budućnosti uradili Gana ili Kamerun, da li bi to stvarno bila njihova reprezentacija?